Ekscentrični eksperiment

Iako čitan i slavljen, "Tristram Šendi" Lorensa Sterna ostao je usamljen u evropskoj romanesknoj tradiciji. Dva i po veka po nastanku ovaj roman nema dostojnog naslednika, iako je presudno uticao na istoriju pripovedne proze.

Uspeh "Tristrama Šendija" je neobjašnjiv u istoj meri u kojoj je ovaj roman  neprepričljiv. Kritičari i čitaoci obazrivo navode da je u pitanju izazovna refleksija o prirodi knjige, anticipacija moderne i postmoderne proze, ekscentrični eksperiment, komedija na rubu tragedije, omaž Rableu i Servantesu. Da je Heraklit bio u prilici da čita Sternov roman, verovatno bi zaključio da je ova nemoguća parodija memoara i traktata napisana sa ozbiljnošću deteta koje se igra.

Razloga za oprez ima mnogo: Sternov "roman bez romana" kojim su se oduševljavali Gete i Volter utemeljen je na spajanju nespojivog. Ne samo da se u "Tristramu Šendiju" udružuju sentimentalni, filozofski i satirični ton, ne samo da se stvara amalgam porodične istorije i enciklopedije suvišnih znanja, nego se i odnos prema čitaocu graniči sa nekorektnošću. Ostavljen da se nada nemogućem i podstican da razume nerazumljivo, čitalac je sistematski obmanjivan od samog naslova. "Život i mišljenja Tristrama Šendija" u stvari se bave životom Tristramovog strica Tobija i mišljenjima njegovog oca Voltera: dok se Volter trudi da i najtrivijalnijem događaju prida filozofsku važnost, zabavljen neprimenljivim teorijama i nedokazivim postavkama kao što su teze o značaju nosa i ličnog imena za čovekovu sudbinu, dotle se Tobi sa svojim kaplarom Trimom unedogled igra olovnim vojnicima. Naslovni junak svaki čas nestaje iz teksta, i iako roman počinje Tristramovim začećem, od bukvalno shvaćenog početka života, na njegovo rođenje čekaćemo do treće knjige od devet koliko ih ukupno ima.

Fabula je u "Tristramu Šendiju" u dubokoj senci pripovedne forme "večite nedopričanosti". Pripovedač remeti tok i ritam sopstvene pripovesti: za Tristrama su digresije "život i duša čitanja", sunčev sjaj bez kog bi na stranicama knjige vladala večita zima. On pripovedanje smatra drugim imenom za razgovor; tekst je rekonstrukcija svakodnevnog rituala koji se neprestano menja, koji nikad nema željeni pravolinijski tok i logičnu formu, koji izneverava sva očekivanja svojih učesnika. Razgovor je  potvrda tragikomične nemogućnosti da se među ljudima uspostavi bilo kakvo razumevanje ili konsenzus. Svakodnevni život ekscentrične Tristramove porodice je samo niz zabuna  i pogrešno shvaćenih poruka. Sve što čuju i doznaju junaci prilagođavaju svom znanju i očekivanju, pa se tako za tili čas pobrkaju pomoćni glagoli sa pomoćnim četama, ili pak bivši vojnik mesto gde je ranjen pokaže na karti, dok ustreptala udovica koja se nada udaji očekuje da ga vidi na njegovom telu.

Autor nas stalno odvraća od zapleta i podseća na materijalnost teksta. Stern istražuje ne samo granice pripovedanja nego i mogućnosti tipografije. Integralni deo romana postaju propovedi i pravna dokumenta, ali i crna stranica u znak žalosti zbog smrti jednog od junaka, ili prazna stranica ponuđena čitaocu da je sam popuni.

Kao prvi vesnik postmodernističke literature i njene parodijske enciklopedičnosti, "Tristram Šendi" je žanrovski slojevit i značenjski nedokučiv, ali i dalje neuporediv čitalački izazov.