Vruće-hladno sa Iranom

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Uz puno diplomatskog dima koji potvrđuje da u svemu ima i neke vatre, u subotu i nedelju je prvo nezvanično potvrđeno, a potom zvanično demantovano da je postignut značajan napredak u jednom od najkomplikovanijih spoljnopolitičkih problema Amerike – sprečavanju da Iran posane nuklearna sila.

Najpre je „Njujork tajms”, pozivajući se na neimenovane funkcionere iz okruženja predsednika Braka Obame, izneo da su se SAD i Iran prvi put „u principu” složili da započnu direktne, jedan na jedan pregovore oko nuklearnog programa vlade u Teheranu. Ovi izvori su pri tom ocenili bi to mogao da bude poslednji diplomatski pokušaj da se predupredi vojna akcija, za koju se najviše zalaže glavni američki saveznik u bliskoistočnom regionu, Izrael.

Prema ovim izvorima, iranska strana je insistirala da se razgovori povedu tek posle predsedničkih izbora koji se ovde održavaju za dve nedelje, 6. novembra. Razlog za to je jednostavan: da najpre vide s kim će pregovarati, Obamom ili Romnijem.

Agencija Rojters je, međutim, već u nedelju ujutru prenela zvanični demanti iz Teherana: „Mi ne vodimo nikakve razgovore niti pregovore sa Amerikom”, izjavio je iranski ministar inostranih poslova Ali Akbar Salehi na tim povodom specijalno sazvanoj konferenciji za novinare. „Nuklearni pregovori se vode samo s Grupom P5+1”, dodao je.

Na „Tajmsovu” informaciju je pre toga prosuta hladna voda i iz same Bele kuće, izjavom Tomija Vietora, portparola Nacionalnog saveta za bezbednost, da „nije tačno da su se SAD i Iran složili oko razgovora jedan na jedan ili bilo kakvog sastanka posle američkih izbora”. Dodao je, međutim, da je Vašington spreman za bilateralni dijalog „od samog početka”.

Ovaj američki funkcioner nije, međutim, opovrgao drugi bitni elemenat informacije „Njujork tajmsa” – da je Iran prvi put prihvatio da direktno pregovara.

Kako god bilo, ovo vruće-hladno puštanje probnih balona u svakom slučaju dolazi u delikatnom kontekstu. Iranske nuklearne ambicije nisu naime samo desetogodišnji problem sa stanovišta američke nacionalne bezbednosti, već i vruća tema u predizbornom nadgornjavanju predsedničkih kandidata. Obama i Romni večeras po treći i poslednji put ulaze u debatni ring, čija je tema ovoga puta isključivo spoljna politika. Iako ona po pravilu nije ključna za opredeljivanje birača, u okolnostima izuzetno tesne izborne trke kandidatima je dobrodošao svaki politički poen.

Obama i Romni su se u dosadašnjem toku kampanje najviše sporili baš oko Irana. Dok Obama odbija da Iranu povuče „crvenu liniju” čiji bi prelazak izazvao američku (najverovatnije u sadejstvu sa Izraelom) intervenciju, tvrdeći da dosad najoštriji režim u istoriji sankcija deluje, Romni smatra da je predsednik isuviše „mekan” i da će on, postane li predsednik, biti u tom pogledu mnogo energičniji, mada odbija da se izjasni da li bi zbog toga ušao u rat.

Na drugoj strani, pregovori P5+1 (SAD, Britanija, Francuska, Kina, Rusija i Nemačka) sa Iranom dosad nisu doneli suštinski napredak. Iran insistira da realizuje isključivo civilni nuklearni program, a njegov najkontroverzniji deo – obogaćivanje uranijuma – smatra suverenim nacionalnim pravom i vrhunskim nacionalnim interesom.

Ovdašnji analitičari procenjuju da bi Teheran mogao da ima jake motive da pregovore ipak započne: američko-evropske sankcije koje dosta ograničavaju izvoz nafte i ekonomske veze sa zapadnim ekonomijama, ipak deluju, izazivajući rastuće nezadovoljstvo naroda i proizvodeći sukobe u iranskom vrhu.

Teško je međutim zamisliti da bi direktni pregovori mogli da zaponu odmah posle američkih predsedničkih izbora, bez obzira na njihov ishod. Pre toga naime treba obaviti mnogo pripremnih radova, a pre svega u tajnosti postići okvirni dogovor koji bi definisao ono što je obostrano prihvatljivo. Da li bi Iranu uopšte bilo dozvoljeno da uranijum obogaćuje do bilo kog nivoa osim onoga koji ga čini upotrebljivim za nuklearne bombe, da li bi eventualni dogovor obuhvatio i šire probleme kao što je angažman Teherana u Siriji i Libanu, do koje mere bi Amerika mogla da čini ustupke, a da ne ostavi utisak da je dala previše – samo su neka od pitanja na koja u ovom momentu nema odgovora.