Mek ikone

(Od našeg specijalnog izveštača)
Vašington, juna – Gradovi na istočnoj i zapadnoj obali ushićeni su dvojicom umetnika sa druge strane Atlantika. Pol Makartni, od danas se čuje u svim kafeima Starbaksa , koji kada su liverpulske bube šezdesetih počele da menjaju svet nije ni postojao. Amerikanci tada nisu imali gde da popiju kapućino, a sada su se Starbaksi sa kartonskim čašama i svim vrstama napitaka od najprobranijeg crnog zrna namnožili i po novom i po starom svetu.
Makartnijev novi album "Sećanje skoro puno", vrti se u čast prvog samostalnog muzičkog posla Starbaksa u svim kafeima istovremeno što znači na više od deset hiljada mesta u dvadeset devet zemalja. Bitls ovih dana puni šezdeset četiri godine, a osamnaestog juna mu je rođendan pa će preći granicu koju je zacrtao kad je bio mlad i pitao se šta će raditi i kakav će biti "Kada napuni 64".

Poštar i mandolina

Da u njemu nema ničega sem nostalgije za slavnim vremenima , i tada bi se našla klijentela koja čezne za svojom mladošću i sveopštim oslobađanjem priređenim uz presudnu pomoć i podsticaj revolucionarnih čupavaca. No, američka publika svih generacija sa strašću prihvata solo novitete Bitlsa bejbi fejsa, sigurna u nepogrešivi kriterijum koji je uspostavila slavna klasa bejbi bumera. A sam Pol Makartni u prvom videu za svoj novi album (u režiji francuskog majstora Mišela Gondrija) priređuje vanzemaljsku fantaziju: poštar mu donosi kutiju sa starom mandolinom, a ispostavlja se da je u njoj skup vragolastih duhova. I dok Makartni izvodi "Igraj večeras", numeru jednostavnog ritma i vesele pop melodije, duhovi skaču oko njega, bacaju svetleće vatrene lopte, plaše poštara, ali ne i Makartnija…On ih kasnije ispraća u kutiju i zajedno sa njima na završetku spota udara u bubnjeve. U svom "vrlo ličnom" albumu Bitls nema problema ni nerešenih računa sa duhovima iz prošlosti…Naprotiv oni mu pomažu, ne ometaju ga u sadašnjem stvaralačkom radu. I sam naslov albuma "Sećanje skoro puno" asocira i na tako višeznačne uspomene i na novu kompjutersku eru iks generacije koja digitalno i sa ekrana skida pesme, gleda filmove, komunicira sa prijateljima, putuje po svetu, plaća račune…

Ta generacija hladi se od velikih mekova iz mekdonaldovog globalnog lanca, a sve radije zalazi u Starbakse gde uz novine može svojim laptopom da uhvati ceo svet preko "vajerles" internetske mreže. U toj virtualnoj planeti nema više hipika ni mirisa na hašiš, ni promiskuitetnih komuna, ni masovnih antiratnih pokreta na kojima sviraju i igraju sledbenici Bitlsa ili "Kotrljajućeg kamenja" kako smo nekad u svojim nezgrapnim prevodima zvali najveće rivale liverpulskih dečaka sa Mik Džegerom na čelu.

U šta se izrodio ovaj svet, kad Amerikanci izvoze svoje kafee u Pariz , Rim i Beč, a u njima se kao u novim hramovima sluša skoro popunjena memorija šezdeset četvorogodišnjaka koji je sa Lenonom, Harisonom i Starom pre četrdesetak godina otpočinjao neku sasvim drugu, lepšu i čovečniju globalizaciju?

Karta više za Makjuana

Još jedan "Mek" potpuno je osvojio naciju mekdonalda. Posle "Subote", "prvog pravog romana o postjedanaestom septembru", britanski pisac Ijan Makjuan, (dobitnik Bukera za "Amsterdam") pojavio se u Americi sa novim romanom "Na Čezil plaži" ("On