Pekarstvo porodična tradicija

Ljubovija – Pekaru "Đorđić" u Ljuboviji, nije mi bilo teško pronaći. Idući Sokogradskom ulicom u ranim jutarnjim satima, pravo na njena vrata doveo nas je veoma prijatan miris hleba, koji se iz pekare širio na sve strane. Pekara "Đorđić" poznata je u srednjem podrinju po proizvodnji kvalitetnog hleba i raznovrsnog peciva. Međutim, i po tome što u porodici Đorđić ima osam pekara. A da se iz jedne domaćinske kuće koja je u predgrađu Ljubovije Đurinovcu, sva muška čeljad odluče da budu pekari doprineo je najstariji sin Dragutina Đorđića Svetislav – Mićo, koji je pekar i koji je sada u penziji i ima 87 godina. Pekari su Svetislavljevi sinovi Tomislav i Đorđe koji živi u mačvanskom selu Glušci. I brat Svetislavljev Živan je pekar kao i njegovi sinovi Petar i Vladimir. Pekar je i Đorđev sin Zoran, i Tomislavov sin Dragan koji sada rukovodi pekarom "Đorđić".

– Pekarski zanat sam izučio 1946. godine dok sam bio na odsluženju vojnog roka na albanskoj granici u selu Vladimir. Po odsluženju vojnog roka zaposlio sam se kod poznatog pekara u Ljuboviji Milutina Milutinovića. Potom sam prešao da radim u pekari zemljoradničke zadruge "Ljubovija" u Ljuboviji. U ovoj pekari radio sam šesnaest godina i celo to vreme priželjkivao sam da imam svoju vlastitu pekaru. Uspeo sam da je otvorim 1971. godine i u njoj sam radio sve do 1978. godine. U međuvremenu i moj sin Tomislav je izučio pekarski zanat kod Milutina i mene, pa je 1975. godine otvorio pekarsku radnju i u njoj je radio do 1996. godine, kada je otišao u zasluženu penziju. Rad u pekari nastavio je moj unuk Tomislavov sin Dragutin koji je izučio za pekara kod Tomislava – kaže Svetislav i dodaje:

– Proizvodnja hleba i peciva sada je modernizovana. Skoro sve što se proizvodi u našoj pekari za koju smo opremu uvezli iz Italije, radi se uz pomoć mašina. Zdravlje me još dobro služi, i nemam potrebe da pomažem u pekari, mada skoro svaki dan obiđem pekaru i pekare.

Svetislavov sin Tomislav, koji je penziju zaradio u svojoj pekari, pričao o svom ne baš lakom pekarskom zanimanju:

– Pekaru i rad u njoj od mene je nasledio moj sin Dragutin. Tu sam da mu pomognem koliko mogu, kao što je i meni pomagao moj otac Svetislav. Naročito je bilo teško u vreme one stravične inflacije. Brašno je morala da kod države za pekare trebuje lokalna vlast. To je za nas vlasnike pekara bilo teško vreme. Ali to je iza nas. Dobro je, sada se bolje živi. Evo, što vidite u ovom dvorištu u kome je velika savremena pekara "Đorđić" dve kuće, moja i očeva, i pomoćni ekonomski objekti stečeni su danonoćnim mojim i očevim radom i znojem. Moj stric, braća i rođaci, a ima nas ukupno osam pekara, svi smo se opredelili za pekarski posao kojim je prvi počeo da se bavi moj otac Svetislav. Vredni su oni i preduzimljivi pekari. Četvorica imaju svoje pekarske radnje, i u njima zapošljavaju dvadesetak pekarskih radnika. Brat mi Đorđe, pored pekare ima i svoj mlin u žitorodnom mačvanskom selu Glušcima, iz kojeg se pekari Đorđići snabdevaju kvalitetnim brašnom.

Pekari Đorđić su dobrotvori. Bezbroj puta su pružili pomoć onima kojima je najpotrebnija. Za dobročinstvo uvek su spremni.