Пекарство породична традиција

Љубовија – Пекару "Ђорђић" у Љубовији, није ми било тешко пронаћи. Идући Сокоградском улицом у раним јутарњим сатима, право на њена врата довео нас је веома пријатан мирис хлеба, који се из пекаре ширио на све стране. Пекара "Ђорђић" позната је у средњем подрињу по производњи квалитетног хлеба и разноврсног пецива. Међутим, и по томе што у породици Ђорђић има осам пекара. А да се из једне домаћинске куће која је у предграђу Љубовије Ђуриновцу, сва мушка чељад одлуче да буду пекари допринео је најстарији син Драгутина Ђорђића Светислав – Мићо, који је пекар и који је сада у пензији и има 87 година. Пекари су Светислављеви синови Томислав и Ђорђе који живи у мачванском селу Глушци. И брат Светислављев Живан је пекар као и његови синови Петар и Владимир. Пекар је и Ђорђев син Зоран, и Томиславов син Драган који сада руководи пекаром "Ђорђић".

– Пекарски занат сам изучио 1946. године док сам био на одслужењу војног рока на албанској граници у селу Владимир. По одслужењу војног рока запослио сам се код познатог пекара у Љубовији Милутина Милутиновића. Потом сам прешао да радим у пекари земљорадничке задруге "Љубовија" у Љубовији. У овој пекари радио сам шеснаест година и цело то време прижељкивао сам да имам своју властиту пекару. Успео сам да је отворим 1971. године и у њој сам радио све до 1978. године. У међувремену и мој син Томислав је изучио пекарски занат код Милутина и мене, па је 1975. године отворио пекарску радњу и у њој је радио до 1996. године, када је отишао у заслужену пензију. Рад у пекари наставио је мој унук Томиславов син Драгутин који је изучио за пекара код Томислава – каже Светислав и додаје:

– Производња хлеба и пецива сада је модернизована. Скоро све што се производи у нашој пекари за коју смо опрему увезли из Италије, ради се уз помоћ машина. Здравље ме још добро служи, и немам потребе да помажем у пекари, мада скоро сваки дан обиђем пекару и пекаре.

Светиславов син Томислав, који је пензију зарадио у својој пекари, причао о свом не баш лаком пекарском занимању:

– Пекару и рад у њој од мене је наследио мој син Драгутин. Ту сам да му помогнем колико могу, као што је и мени помагао мој отац Светислав. Нарочито је било тешко у време оне стравичне инфлације. Брашно је морала да код државе за пекаре требује локална власт. То је за нас власнике пекара било тешко време. Али то је иза нас. Добро је, сада се боље живи. Ево, што видите у овом дворишту у коме је велика савремена пекара "Ђорђић" две куће, моја и очева, и помоћни економски објекти стечени су даноноћним мојим и очевим радом и знојем. Мој стриц, браћа и рођаци, а има нас укупно осам пекара, сви смо се определили за пекарски посао којим је први почео да се бави мој отац Светислав. Вредни су они и предузимљиви пекари. Четворица имају своје пекарске радње, и у њима запошљавају двадесетак пекарских радника. Брат ми Ђорђе, поред пекаре има и свој млин у житородном мачванском селу Глушцима, из којег се пекари Ђорђићи снабдевају квалитетним брашном.

Пекари Ђорђић су добротвори. Безброј пута су пружили помоћ онима којима је најпотребнија. За доброчинство увек су спремни.