Nafta u središtu politike (2)

TOLIKO OD PESIMISTA: Postoji naime i tabor optimista, među koje spada i Leonardo Mauđeri, naftni ekspert koji je danas na funkciji potpredsednika za korporativnu strategiju i planiranje italijanskog ENI-ja. Njegova knjiga "Era nafte: mitologija, istorija i budućnost najkontroverznijeg svetskog resursa", na budućnost ovog energenta gleda sa mnogo više samopouzdanja.

Po njegovom mišljenju, sadašnja "kriza" i visoke cene koje je prate rezultat su pre svega manjih količina nafte na svetskom tržištu, koje su posledica neadekvatnih kapaciteta svetskih rafinerija.

Sadašnje "verifikovane" rezerve od 1,1 biliona barela mogu da opslužuju svetsku ekonomiju još oko 38 godina, pri sadašnjem nivou potrošnje od oko 85 miliona barela dnevno. To podrazumeva eksploataciju po postojećim tehnološkim standardima. Ali ispod zemlje se nalazi još oko dva biliona barela nafte do koje se može doći, ali koja nije klasifikovana kao "verifikovana". Po mišljenju Mauđerija, u godinama koje dolaze, napredak tehnologije bi trebalo da i ove rezerve učini dostupnim po prihvatljivim cenama.

Mauđeri je uveren da će nafte biti čak do kraja ovog veka. Kao jedan od argumenata, on navodi podatke da je danas više od 70 odsto svih istraživanja potencijalno novih nalazišta koncentrisano na tlu SAD i Kanade, gde se nalazi samo tri odsto svetskih rezervi. Na drugoj strani, samo tri odsto istraživačkih bušenja tla između 1992. i 2002. obavljeno je na Bliskom istoku, gde je 70 odsto svih rezervi.

Dodatni razlog za Mauđerijev optimizam jeste i činjenica da se sa svakog nalazišta današnjim tehnologijama može izvući samo 35 odsto ukupne nafte koja je tamo. Svaki napredak u tehnologiji izvlačenja povećaće zalihe – bez otkrivanja novih izvora.

Sadašnja visoka cena nafte zato, prema mišljenju ovog eksperta, nije pošast za svetsku ekonomiju, već pre blagoslov. Ona će, naime, učiniti isplativim nove investicije u istraživanja i tehnologiju eksploatacije – i time produžiti životni vek nafte. I, naravno, svima dati dodatno vreme za istraživanje alternativnih energenata.

PETROL KAO POLITIČKO ORUŽJE: U Iraku, sukob između šiita i sunita je podstican koliko verskim animozitetima, toliko i ekonomskim računicama. Suniti su, sa Sadamom Huseinom, bili gospodari iračkog naftnog blaga, koje se nalazi uglavnom u šiitskim područjima na jugu. Igrom geografije, najbogatija nalazišta su baš tamo gde živi šiiti: na jugu Iraka, tu su i susedni region Saudijske Arabije i Iran.

Mogu li oni naftu da koriste kao političko oružje i monetu kojom će ucenjivati Zapad? Mogu, ali u korist sopstvene štete, smatra većina poznavalaca ove oblasti. Za naftnu bezbednost – sigurnu proizvodnju i potrošnju, kao i stabilne cene, podjednako su naime zainteresovani i potrošači i proizvođači. Ako bi se potegla kao oružje, to bi proizvođačima donelo samo kratkoročnu korist: istorija pokazuje da je Zapad spreman da reaguje smanjivanjem potrošnje, i time obaranjem cena. Ni ajatolah Homeini nije, uostalom, ni na vrhuncu iranske revolucije i najžešće retorike protiv Zapada koristio naftnu municiju.

SVETSKI NAFTNI POREDAK IPAK SE MENjA: Naftnim biznisom je nekad dominiralo "sedam sestara", sedam najvećih anglosaksonskih naftnih kompanija (od kojih je danas, reorganizacijama i spajanjima, ostalo samo četiri: Ekson-Mobil, BP, Šel i Ševron). Pod njihovom kontrolom danas je samo oko 10 odsto nafte i prirodnog gasa, ali pošto prodaju i derivate i poseduju prateće industrije, ostaju najmoćniji akteri globalne ekonomije: Ekson-Mobil je danas najvrednija i najprofitabilnija kompanija na svetu.

Najuticajniji igrači u naftnom biznisu danas su izvan zapadnog kluba oličenog u OECD-u: oko 80 odsto izvora je sada u rukama nacionalnih naftnih kompanija, koje diktiraju pravila – ili to bar nastoje. Neki od njih, poput venecuelanskog predsednika Uga Čavesa, pokazuju novu vrstu "naftnog nacionalizma", ali to je već druga priča. Novih sedam sestara su saudijski Aramko, ruski Gazprom, kineski CNPC, iranski NOIC, venecuelanski PDVS, brazilski Petrobras i malezijski Petronas.

I na kraju, ostaje dilema da li je jedan od naftnih problema to što dolazi uglavnom iz nemirnih područja (pored Bliskog istoka, i naftom bogate afričke zemlje – Nigerija, Gabon, Sudan, Kongo, Čad i druge – imaju dugu istoriju pučeva, vojnih vladavina i diktatura), ili su ta područja nemirna zato što imaju naftu. Da li bi svet danas bio drugačiji da su glavne naftne rezerve u Švajcarskoj?