Fudbalom sam prkosio ratu

Večeras se u Dvorani kulturnog centra završava filmski festival „Slobodna zona” a čast da zatvori festival pripala je Predragu Pašiću, nekadašnjem fudbaleru Sarajeva, nemačkog Štutgarta i dugogodišnjem reprezentativcu Jugoslavije, jednom od šestorice junaka filma „Fudbalski buntovnici”, francuskog reditelja Žila Pereza. U intervjuu „Politici” Pašić govori kako je postao deo ove „ekipe”…

Čime ste to zaslužili da budete deo tih fudbalskih buntovnika?

Pre otprilike godinu i po Francuz Žil Perez pojavio se u mojoj galeriji u Sarajevu i predstavio se tako da nekadašnji poznati francuski fudbaler Erik Kantona, fudbalska megazvezda Mančester junajteda i „Produkcija 13” iz Marselja, žele da snime film o buntovnicima fudbala, ljudske priče u kojima akteri vode svoju bobu van terena. Odlučili su da jedna od tih priča bude iz Sarajeva. Veoma ih je zainteresovalo to što smo u vreme poslednjeg rata odlučili da igramo fudbal i tako prkosimo ratu. Svaki dan smo odlazili u „Skenderiju” igrali fudbal, lepo se družili. Bilo je tu dece različitih nacionalnosti. Imao sam to zadovoljstvo da podelim sudbinu sa svojim Sarajlijama.

Osvedočeni buntovnik Kantona je 10. jula bio na premijeri filma u Sarajevu. Otkud Karlos Kaščeli u ovoj priči?

Karlos je jedan od retkih čileanskih fudbalera koji je u karijeri postigao više od hiljadu golova, ono što je Pele uradio u Brazilu. On je bio tipičan buntovnik tadašnjeg režima generala Pinočea. Jednom prilikom, kad je njegova reprezentacija pobedila, Pinoče je prilazio svakom igraču da mu čestita, a Karlos je odbio da mu pruži ruku. Kada je otišao u Španiju, da nastavi karijeru, režim generala Pinočea mu je najpre zatvorio majku a potom je silovao. Na prvim narednim izborima čak sedam odsto Čileanaca je zbog tog slučaja glasalo protiv Pinočea što je bilo dovoljno da izgubi vlast.

Stariji ljubitelji fudbala vas pamte kao odličnog levokrilnog napadača u generaciji sa Jozićem, Hadžibegićem, Kapetanovićem, Musemićem.

Mi smo druga generacija Sarajeva koja je osvojila titulu šampiona Jugoslavije. Bilo je to 1985. Igrao sam za dva kluba, za Sarajevo i Štutgart, za reprezentaciju Jugoslavije nastupao više od sto puta u svim selekcijama, 11 puta bio član najbolje reprezentacije, mada sam mogao i više. Igrao na Svetskom prvenstvu u Španiji 1982. godine, imao sam lepu fudbalsku karijeru.

Da li ste i danas u fudbalu?

Naravno, jer fudbal je moj život. Imam školu fudbala koja se zove „Bubamara” imamo oko 1.500 dečaka. S ponosom mogu da kažem da je iz moje škole izašao i Edin Džeko, sadašnji fudbaler Mančester sitija. I dalje imamo talente, međutim, država još uvek nije postavila sistem u sportu. Imamo lošu infrastrukturu, problem je i edukacija trenera. Pre deset godina dobio sam nagradu „Sedam veličanstvenih” za poseban doprinos fudbalu a te iste godine i srebrni dolar od gospođe Švajder Kenedi. Ta nagrada dodeljuje se za poseban doprinos i pomaganje osobama s posebnim potrebama. Odškolovao sam za vrhunskog trenera osobu sa posebnim potrebama i ponosan sam na to.

Šta je još za vas fudbal?

To je nešto što ne prepoznaje boje, rasu… Zbog toga je jezik fudbala univerzalan. Srećan sam što sam svoj život proveo u fudbalu.

Gde su trenutno vaši nekadašnji saigrači iz kluba i reprezentacije?

Safet Sušić je trenutno selektor BiH. Jozić radi u Italiji u Čezeni, Hadžibeić je trener u Turskoj, Baždarević u Tunisu, Musemić vodi sarajevskog premijerligaša Olimpika, Edin Bahtić je u Australiji i koliko znam nije u fudbalu. Rade Paprica je u Grčkoj, Baljić u Švacarskoj. Svako je otišao na svoju stranu.

Ko je u to vreme bio teži rival, Partizan ili Crvena zvezda?

Jedno vreme Partizan a potom i Zvezda. Imao sam želju da igram u Crvenoj zvezdi. Beograd je moj omiljen grad jer u njemu živi moj fudbalski idol Dragan Džajić, u Beogradu je živeo moj najveći učitelj Miljan Miljanić. Rado dolazim u Beograd i radujem se svakom susretu sa starim prijateljima. Nisam otišao u zvezdu jer je tadašnji gradonačelnik Sarajeva Ante Sučić, inače član uprave Železničara, izričito naredio da mi se ne dozvoli prelazak na Marakanu. Malo je za to kriv i moj otac koji mi je bio menadžer. Otišao sam u Štutgart gde sam proveo tri sezone ali sam se vratio u moje Sarajevo.

-------------------------------------------------------------------

Igrao s Klinsmanom, Sliškovićem…

Bio je neuhvatljiv na levom krilu, opasan pred protivničkim golom. Jednostavno imao je istančan osećaj za centaršut. Dok je branio boje Štutgarta odlično je sarađivao sa Jirgenom Klinsmanom, u reprezentaciji sa Blažom Sliškovićem, Markom Mlinarićem, Zlatkom Vujovićem…

– Imao sam to zadovoljstvo da sam u Nemačkoj igrao s najvećim fudbalerima, jedan od njih je Jirgen Klinsman. Kakav je on imao osećaj za gol. Rado se sećam i utakmica u dresu reprezentacije Jugoslavije sa Sliškovićem, Mlinarićem, Vujovićem.