Inventar lakih poslova

Posle sto dana od sastavljanja, srpska vlada je ocenila samu sebe. Kažu da nije loše, čak da je bolje nego što je to uopšte bilo moguće. Srbija je izbegla bankrot, mada tu srećnu okolnost običan podanik ne može da uoči. Narodu će biti bolje tek za nekoliko godina, trebaće nam optimizma, strpljenja i asketizma.

U stvari, teško je pronaći dovoljno dobre parametre za realnu procenu delatnosti vladajuće oligarhije. Prvih sto dana ministri su, uz ostalo, potrošili i na međusobno navikavanje. Bilo je navodno zaziranja, razmena svekolike sumnje i drugih nevolja kod uigravanja tima. Ne znam jesu li otvarali stodnevni šampanjac, ali prvi ministar je ipak rekao da su se usaglasili. Da ne kažemo kako žive kao jedna porodica, slažu se i sve odluke donose jednoglasno.

Sto drugog ili sto trećeg dana, ipak se pokazalo da u „složnom timu” i te kako ima raskoraka, da ne reknemo i raskola. Prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić izašao je pred javnost sa još jednim dramatičnim upozorenjem. Tvrdi da je „šokiran”, da li zbog laži koje dolaze iz MUP-a ili misterije i laganja u samoj vladi, koje on ne može da reši bez pomoći naroda.

Prisluškivanje najmoćnijih ljudi u državi (Nikolića i Vučića), pa onda ona nejasna trka po autoputu u prošli petak u ranu zoru (ako je tako zaista bilo), dovodi u sumnju granitnu homogenost vlade. Na koga bi Vučić adresirao svoju ezopovsku političku literaturu ako ne na prvog ministra?

Šta se iza brega kotrlja, ne vidi se sasvim. Ali, ako su Vučićevi prioriteti još sveži (borba protiv korupcije, uvođenje reda i discipline među tajkune i njima slične), onda je dilema samo u kategoričnosti raspleta: ili će to biti ozbiljna drama sa srećnim krajem i populističkim razrešenjem, ili komedija uz niz parodija o oronuloj državi.

Zašto inače državni činovnici stalno zabavljaju neveseli narod: „niko nije jači od države”? Neko mora da jeste, ako se takva neupitna mantra ponavlja u svakoj stilskoj vežbi pred javnošću. Ako se ovde pod državom podrazumeva grupa ljudi koja obavlja i deli vlast, onda je to suviše malo za sudbinski susret sa moćnim fizionomijama iz „sive zone”.

Naravno da država raspolaže legitimnom silom (policija), ali postoji opravdana bojazan da je ta snaga izvršne vlasti upravo izmakla kontroli izvršne vlasti. Nije li to razlog što je premijer i ministar unutrašnjih poslova potegao za vojničkom analogijom: niko neće smeti javno da zucne bez njegovog odobrenja. Baš da vidimo i to, mada glagoljivi premijer o poslovima policije javno govori više nego policija u celini, uključujući i sindikate.

Ali, nije suština u tome ko o čemu govori javno, već ko šta radi u mraku. Golim okom se vidi da se status policije na razmeđi političkog i realnog podzemlja ne može lako razumeti ni definisati.

Vučić se obraća javnosti iz dva razloga: prvi je taj što za njega i njegove učitelje bez drame i kreativnog konflikta nema ni politike. Drugi, isto tako važan, jeste „upotreba policije u antikorupcijske svrhe”. Kako će to učiniti agilni potpredsednik vlade ako se više ne može sakriti visoka doza međusobne sumnjičavosti.

U tom zapletu na nivou legitimnosti i jakih ambicija, čini se da je Dačić osetno hladnokrvniji. Mada ni on nije sasvim načisto šta se sve događa u srpskoj policiji koja ga onako lepo dočekuje na slavljima i vežbama u Makišu. Ali, ovo nije vežba, što dokazuje i udvorički panegirik Vučiću i Nikoliću onog policijskog generala koga su povezali sa prisluškivanjem.

Bilo bi malo preterano tvrditi kako Vučić svojim hiperaktivnim dejstvima pokušava da istera Dačića na čistac, da ga dodatno oslabi i poravna poljanu za nove izbore. Za to je još rano. Ali, mnogi problemi verovatno nastaju na nivou skoro iracionalne akumulacije formalne moći. Ta se vrsta neutaživog apetita za beskonačnim inventarom lagodnih funkcija, nipošto ne može obrazložiti „brigom za narod”.

Unutrašnji poslovi traže celog čoveka za ministra, posvećenog tome iz sve snage. Ma koliko premijer bio energičan, svestran, dinamičan, muzikalan i strog (ali pravičan), naprosto „ne postizava”. A to će reći da je vlada još pri formiranju imala funkcionalni defekt, sadržan u ideji da je lična moć mnogo važnija od operativne efikasnosti.

Vučić je udelio sebi još više vlasti na različitim stranama, došavši do tragikomične frustracije: čoveka koji kontroliše sve službe, kontrolišu neke od njih, a niko da mu objasni u čemu je stvar. Ne znamo ko u njegovo ime rukovodi Ministarstvom odbrane. Tamo ga uredno, svaki dan, čekaju sekretarice, članovi kabineta, kolegijum. Ali, ministar je zauzet poslom, pa retko navraća.