Инвентар лаких послова

После сто дана од састављања, српска влада је оценила саму себе. Кажу да није лоше, чак да је боље него што је то уопште било могуће. Србија је избегла банкрот, мада ту срећну околност обичан поданик не може да уочи. Народу ће бити боље тек за неколико година, требаће нам оптимизма, стрпљења и аскетизма.

У ствари, тешко је пронаћи довољно добре параметре за реалну процену делатности владајуће олигархије. Првих сто дана министри су, уз остало, потрошили и на међусобно навикавање. Било је наводно зазирања, размена свеколике сумње и других невоља код уигравања тима. Не знам јесу ли отварали стодневни шампањац, али први министар је ипак рекао да су се усагласили. Да не кажемо како живе као једна породица, слажу се и све одлуке доносе једногласно.

Сто другог или сто трећег дана, ипак се показало да у „сложном тиму” и те како има раскорака, да не рекнемо и раскола. Први потпредседник владе Александар Вучић изашао је пред јавност са још једним драматичним упозорењем. Тврди да је „шокиран”, да ли због лажи које долазе из МУП-а или мистерије и лагања у самој влади, које он не може да реши без помоћи народа.

Прислушкивање најмоћнијих људи у држави (Николића и Вучића), па онда она нејасна трка по аутопуту у прошли петак у рану зору (ако је тако заиста било), доводи у сумњу гранитну хомогеност владе. На кога би Вучић адресирао своју езоповску политичку литературу ако не на првог министра?

Шта се иза брега котрља, не види се сасвим. Али, ако су Вучићеви приоритети још свежи (борба против корупције, увођење реда и дисциплине међу тајкуне и њима сличне), онда је дилема само у категоричности расплета: или ће то бити озбиљна драма са срећним крајем и популистичким разрешењем, или комедија уз низ пародија о оронулој држави.

Зашто иначе државни чиновници стално забављају невесели народ: „нико није јачи од државе”? Неко мора да јесте, ако се таква неупитна мантра понавља у свакој стилској вежби пред јавношћу. Ако се овде под државом подразумева група људи која обавља и дели власт, онда је то сувише мало за судбински сусрет са моћним физиономијама из „сиве зоне”.

Наравно да држава располаже легитимном силом (полиција), али постоји оправдана бојазан да је та снага извршне власти управо измакла контроли извршне власти. Није ли то разлог што је премијер и министар унутрашњих послова потегао за војничком аналогијом: нико неће смети јавно да зуцне без његовог одобрења. Баш да видимо и то, мада глагољиви премијер о пословима полиције јавно говори више него полиција у целини, укључујући и синдикате.

Али, није суштина у томе ко о чему говори јавно, већ ко шта ради у мраку. Голим оком се види да се статус полиције на размеђи политичког и реалног подземља не може лако разумети ни дефинисати.

Вучић се обраћа јавности из два разлога: први је тај што за њега и његове учитеље без драме и креативног конфликта нема ни политике. Други, исто тако важан, јесте „употреба полиције у антикорупцијске сврхе”. Како ће то учинити агилни потпредседник владе ако се више не може сакрити висока доза међусобне сумњичавости.

У том заплету на нивоу легитимности и јаких амбиција, чини се да је Дачић осетно хладнокрвнији. Мада ни он није сасвим начисто шта се све догађа у српској полицији која га онако лепо дочекује на слављима и вежбама у Макишу. Али, ово није вежба, што доказује и удворички панегирик Вучићу и Николићу оног полицијског генерала кога су повезали са прислушкивањем.

Било би мало претерано тврдити како Вучић својим хиперактивним дејствима покушава да истера Дачића на чистац, да га додатно ослаби и поравна пољану за нове изборе. За то је још рано. Али, многи проблеми вероватно настају на нивоу скоро ирационалне акумулације формалне моћи. Та се врста неутаживог апетита за бесконачним инвентаром лагодних функција, нипошто не може образложити „бригом за народ”.

Унутрашњи послови траже целог човека за министра, посвећеног томе из све снаге. Ма колико премијер био енергичан, свестран, динамичан, музикалан и строг (али правичан), напросто „не постизава”. А то ће рећи да је влада још при формирању имала функционални дефект, садржан у идеји да је лична моћ много важнија од оперативне ефикасности.

Вучић је уделио себи још више власти на различитим странама, дошавши до трагикомичне фрустрације: човека који контролише све службе, контролишу неке од њих, а нико да му објасни у чему је ствар. Не знамо ко у његово име руководи Министарством одбране. Тамо га уредно, сваки дан, чекају секретарице, чланови кабинета, колегијум. Али, министар је заузет послом, па ретко навраћа.