Otimanje o ministarstva sile

Rovovska borba oko ministarstava sile koja se razbuktala odmah posle načelnog dogovora o premijerskom mestu i od čijeg ishoda, kako se spekuliše, zavisi uspeh pregovora o formiranju vlade, jasno govori o redosledu važnosti resora u izvršnoj vlasti. I o tome koliko su srpska policija, vojska i obaveštajne službe još daleko od jednog od najvažnijih postulata demokratskog sveta – depolitizacije. Jedan od razloga što je ova tačka pregovora tako suštinska za Demokratsku stranku i Demokratsku stranku Srbije bez sumnje je i problem saradnje sa Haškim tribunalom, ali i činjenica da bi onaj ko kontroliše "uniforme" dobrim delom kontrolisao i kompletnu vlast. Policija je, naime, do sada bila najveći budžetski korisnik, ali i izvor informacija koje, kako smo to imali prilike da vidimo, nekada imaju presudnu ulogu u političkim obračunima. Što se vojske, opet tiče, ona će, u narednom periodu, pored javnih preduzeća, biti jedan od najvećih izvora novca zbog predstojeće prodaje viška vojne imovine.

Motive stranačke borbe za ove resore advokat Božidar Prelević, sveo je na "dve suštinske želje".

– Jedna je želja da vi kontrolišete, a druga je želja da vas ne kontrolišu – kaže ovaj pravnik koji je i sam bio koministar policije u prelaznoj vladi posle 5. oktobra 2000. godine.

– Želja da vi kontrolišete može u sebi da ima benignu nameru da to najzad demokratizujete, upristojite, a želja da vas ne kontrolišu može da bude svakojaka, ali i da bude zaštita od toga da vas neko hapsi – objašnjava naš sagovornik i pita – ko je, na primer, odlučio da se Ivica Dačić ne uhasi u aferi `Kofer`, ili da se posle sedam godina pokrene postupak protiv Mihalja Kertesa koji je već bio hapšen pre sedam godina, kao i Borka Vučić, i zašto "oni" sedam godina kasnije smišljaju da to isto pitaju.

–Nema zemlje u Evropi u kojoj s premijerove desne strane ne sedi ministar policije. Ja sam se zanosio i mislio da je Ministarstvo pravde važnije, dok nisam ušao u vladu. Tada sam video koliko je ministarstvo policije operativnije i važnije za premijera nego ministarstvo pravde. Tako da oni s razlogom zbog toga biju bitku – objašnjava naš sagovornik.

Još jedan čovek iz "posla", bivši šef DB-a Goran Petrović tvrdi da razlozi za ovako žustru borbu oko ministarstava sile leže pre svega novcu.

– Pre šest godina za MUP se iz budžeta odvajalo oko 300 miliona evra, i ne verujem da sada dobijaju manje, a ministar policije ima tako velika ovlašćenja, pa i pravo da odlučuje o nekim nabavkama, a Zakon o policiji mu povećava ovlašćenja dotle da može da se meša i u pretkrivični postupak. To su velika ovlašćenja i onaj ko drži policiju može da kontroliše sve, pa i da "čuva leđa" nekim tajkunima – objašnjava Petrović.

Ovaj bivši obaveštajac tvrdi da BIA nije toliko atraktivna političarima (a to potvrđuju ovih dana i glasine o ponudama za podelu resora prema kojima se niko ne otima za BIA-u) jer "tu nema para, a nema ni moći". Petrović tvrdi da ova služba "postoji još samo na papiru".

– Stvar je političkog dogovora da li će ministarstva sile biti pod kontrolom jedne stranke i kakva će podela odgovornosti biti među njima. Ali, pošto obaveštajne službe obavljaju glavni posao u potrazi za haškim beguncima, može se reći da oni koji ne žele da upravljaju tim službama zapravo žele da odgovornost za hapšenje Ratka Mladića prepuste drugima – smatra Petrović.

Za urušavanje obaveštajnih službi, ljudi "iz struke", poput Petrovića, krive političare.

Informacije kojima raspolažu obaveštajne službe policije ili vojske bile su do sada preveliko iskušenje za političare i njihove stranke, a njihova zloupotreba u Srbiji odavno je nešto što se podrazumeva. Oni koji su raspolagali informacijama, videli smo mnogo puta ranije, mogli su da ruše vlade otkrivajući ili proizvodeći afere, da upravljaju velikim kapitalom ili da utiču na sudske procese. Najočigledniji primer moći informacija kojima raspolažu stranke jesu predizborne kampanje u kojima se saznavalo o svima po nešto, što se posle izbora isto tako lako i zaboravljalo. Isterivanje afera do kraja uglavnom je zavisilo od političke kombinatorike i dogovora koji bi usledili posle izbora.

Da bi se službe depolitizovale i postavile na noge, kako smatra i Goran Petrović, potrebno je da se na njihovo čelo postavljaju ljudi čije bi se biografije cenile koliko i biografije onih koji dolaze na mesto premijera.

I bivši premijer Zoran Živković smatra da bi izbor pravih kadrova na čelo ovih institucija "priveo nameni" i BIA i VBA uz uslov da "političari prestanu da naručuju od službi pikanterije o svojim protivnicima".

– Kad službe vide da postoji trvenje u vlasti one prestaju da rade svoj posao – kaže Živković i dodaje da je politička volja i jasno izražen stav osnovni preduslov da te službe obave posao kakav je saradnja sa Haškim tribunalom.

To što u kadrovskim kombinatorikama za buduću vladu ovih dana skoro niko ne pominje mesto šefa BIA, na primer, Živković tumači činjenicom da nijedan političar to ne želi jer se sa te funkcije odlazi u političku istoriju.

Iako je sukob oko podele moći koju sa sobom nose ministarstva sile eskalirao do tačke posle koje bi svaki dogovor o vladi bio nemoguć, analitičar Milan Nikolić procenjuje da će politička pragmatičnost prevladati i da će se naći način da se podeli i moć i odgovornost.

– Bilo bi dobro za državu da se distribuira moć, ali ima istine i u onome što neki kažu da ne bi bilo loše da jedna stranka ima apsolutnu moć i vlast, ali onda i apsolutnu odgovornost za rad tih resora – ističe Nikolić.

Sumnju u uspeh ovog recepta za izlaz iz pregovaračkog galimatijasa, slaže se Nikolić, lako bi moglo da unese podsećanje na iskustvo sa Miloševićevim režimom i njegovom upotrebom apsolutne vlasti, ali bez odgovornosti. Ipak, primer sistema poput britanskog ili američkog, gde vladajuće stranke drže u potpunosti sve poluge izvršne vlasti (dobrom zaslugom i zbog toga što se radi praktično o dvopartijskim sistemima) pokazuje da princip apsolutne moći i odgovornosti ne mora nužno da se izvitoperi.