Отимање о министарства силе

Рововска борба око министарстава силе која се разбуктала одмах после начелног договора о премијерском месту и од чијег исхода, како се спекулише, зависи успех преговора о формирању владе, јасно говори о редоследу важности ресора у извршној власти. И о томе колико су српска полиција, војска и обавештајне службе још далеко од једног од најважнијих постулата демократског света – деполитизације. Један од разлога што је ова тачка преговора тако суштинска за Демократску странку и Демократску странку Србије без сумње је и проблем сарaдње са Хашким трибуналом, али и чињеница да би онај ко контролише "униформе" добрим делом контролисао и комплетну власт. Полиција је, наиме, до сада била највећи буџетски корисник, али и извор информација које, како смо то имали прилике да видимо, некада имају пресудну улогу у политичким обрачунима. Што се војске, опет тиче, она ће, у наредном периоду, поред јавних предузећа, бити један од највећих извора новца због предстојеће продаје вишка војне имовине.

Мотиве страначке борбе за ове ресоре адвокат Божидар Прелевић, свео је на "две суштинске жеље".

– Једна је жеља да ви контролишете, а друга је жеља да вас не контролишу – каже овај правник који је и сам био коминистар полиције у прелазној влади после 5. октобра 2000. године.

– Жеља да ви контролишете може у себи да има бенигну намеру да то најзад демократизујете, упристојите, а жеља да вас не контролишу може да буде свакојака, али и да буде заштита од тога да вас неко хапси – објашњава наш саговорник и пита – ко је, на пример, одлучио да се Ивица Дачић не ухаси у афери `Кофер`, или да се после седам година покрене поступак против Михаља Кертеса који је већ био хапшен пре седам година, као и Борка Вучић, и зашто "они" седам година касније смишљају да то исто питају.

–Нема земље у Европи у којој с премијерове десне стране не седи министар полиције. Ја сам се заносио и мислио да је Министарство правде важније, док нисам ушао у владу. Тада сам видео колико је министарство полиције оперативније и важније за премијера него министарство правде. Тако да они с разлогом због тога бију битку – објашњава наш саговорник.

Још један човек из "посла", бивши шеф ДБ-а Горан Петровић тврди да разлози за овако жустру борбу око министарстава силе леже пре свега новцу.

– Пре шест година за МУП се из буџета одвајало око 300 милиона евра, и не верујем да сада добијају мање, а министар полиције има тако велика овлашћења, па и право да одлучује о неким набавкама, а Закон о полицији му повећава овлашћења дотле да може да се меша и у преткривични поступак. То су велика овлашћења и онај ко држи полицију може да контролише све, па и да "чува леђа" неким тајкунима – објашњава Петровић.

Овај бивши обавештајац тврди да БИА није толико атрактивна политичарима (а то потврђују ових дана и гласине о понудама за поделу ресора према којима се нико не отима за БИА-у) јер "ту нема пара, а нема ни моћи". Петровић тврди да ова служба "постоји још само на папиру".

– Ствар је политичког договора да ли ће министарства силе бити под контролом једне странке и каква ће подела одговорности бити међу њима. Али, пошто обавештајне службе обављају главни посао у потрази за хашким бегунцима, може се рећи да они који не желе да управљају тим службама заправо желе да одговорност за хапшење Ратка Младића препусте другима – сматра Петровић.

За урушавање обавештајних служби, људи "из струке", попут Петровића, криве политичаре.

Информације којима располажу обавештајне службе полиције или војске биле су до сада превелико искушење за политичаре и њихове странке, а њихова злоупотреба у Србији одавно је нешто што се подразумева. Они који су располагали информацијама, видели смо много пута раније, могли су да руше владе откривајући или производећи афере, да управљају великим капиталом или да утичу на судске процесе. Најочигледнији пример моћи информација којима располажу странке јесу предизборне кампање у којима се сазнавало о свима по нешто, што се после избора исто тако лако и заборављало. Истеривање афера до краја углавном је зависило од политичке комбинаторике и договора који би уследили после избора.

Да би се службе деполитизовале и поставиле на ноге, како сматра и Горан Петровић, потребно је да се на њихово чело постављају људи чије би се биографије цениле колико и биографије оних који долазе на место премијера.

И бивши премијер Зоран Живковић сматра да би избор правих кадрова на чело ових институција "привео намени" и БИА и ВБА уз услов да "политичари престану да наручују од служби пикантерије о својим противницима".

– Кад службе виде да постоји трвење у власти оне престају да раде свој посао – каже Живковић и додаје да је политичка воља и јасно изражен став основни предуслов да те службе обаве посао какав је сарадња са Хашким трибуналом.

То што у кадровским комбинаторикама за будућу владу ових дана скоро нико не помиње место шефа БИА, на пример, Живковић тумачи чињеницом да ниједан политичар то не жели јер се са те функције одлази у политичку историју.

Иако је сукоб око поделе моћи коју са собом носе министарства силе ескалирао до тачке после које би сваки договор о влади био немогућ, аналитичар Милан Николић процењује да ће политичка прагматичност превладати и да ће се наћи начин да се подели и моћ и одговорност.

– Било би добро за државу да се дистрибуира моћ, али има истине и у ономе што неки кажу да не би било лоше да једна странка има апсолутну моћ и власт, али онда и апсолутну одговорност за рад тих ресора – истиче Николић.

Сумњу у успех овог рецепта за излаз из преговарачког галиматијаса, слаже се Николић, лако би могло да унесе подсећање на искуство са Милошевићевим режимом и његовом употребом апсолутне власти, али без одговорности. Ипак, пример система попут британског или америчког, где владајуће странке држе у потпуности све полуге извршне власти (добром заслугом и због тога што се ради практично о двопартијским системима) показује да принцип апсолутне моћи и одговорности не мора нужно да се извитопери.