Borbeniji Obama

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – „Obama Drugi” će biti mnogo borbeniji od „Obame Prvog”: posle svoje poslednje izborne bitke američki predsednik je najavio da će u drugom mandatu biti mnogo manje popustljiv prema republikancima u Kongresu, između ostalog i zbog toga što ga je za to ovlastila većina birača.

To je glavni utisak posle prve posleizborne konferencije za novinare Baraka Obame, čije nove četiri godine u Beloj kući formalno počinju 21. januara. On je ovoga puta delovao kao političar koji nema šta da izgubi i kao lider koji će se za realizaciju svog političkog programa boriti odlučnije nego dosad.

Da će to u stvari biti nove bitke sa starim protivnicima pokazao je na dva primera: predstojećim pregovorima da se izbegne „fiskalna litica”, ranije usaglašeno automatsko stupanje na snagu povećanja poreza i kresanja budžeta, kao i predstojećim promenama u svom kabinetu koje moraju da budu overene u Senatu.

Obama je poručio da neće odustati od toga da među merama za uravnotežavanje budžeta bude i povećanje poreza – odnosno neprodužavanje poreskih olakšica koje je isposlovao predsednik Džordž Buš – za najbogatije Amerikance, dva odsto onih koji (kao uostalom i on) zarađuju više od 250.000 dolara godišnje (predsednikova plata je oko 550.000).

Odbacio je pri tom argumente republikanaca da će to zadati udarac stvaranju novih radnih mesta, jer su ti bogataši mahom „mali preduzetnici”, kao i da se isti rezultat – oko hiljadu milijardi dolara novih prihoda – može obezbediti krpljenjem poreskih rupa. Po mišljenju Obame, to je „pogrešna matematika” i on smatra da bi u slučaju da ostanu olakšice iz Bušove ere za bogate, morala da bude oporezovana srednja klasa, 98 odsto Amerikanaca, što je za njega neprihvatljivo.

Pregovori o ovome počinju već sutra. Da su rovovi već iskopani, pokazala je izjava lidera republikanaca u Kongresu Džona Bejnera da će njihova većina u Predstavničkom domu blokirati Obamin predlog.

Drugi front koji je Obama otvorio je u stvari nastavak bitke sa rivalom iz prve predsedničke kampanje senatorom Džonom Mekejnom, koji je rešen da predsedniku po svaku cenu onemogući da na čelo Stejt departmenta, posle najavljenog odlaska Hilari Klinton, postavi Suzan Rajs, američku ambasadorku u UN.

Rajsovoj se zamera što je u prvoj izjavi posle napada na američki konzulat u Bengaziju, Libija, kada su stradali ambasador i trojica diplomata, taj događaj opisala kao eskalaciju mirnog protesta, umesto da ga odmah okarakteriše kao planirani teroristički čin. Obama nije krio svoj gnev zbog toga.

„Napadati ambasadorku u UN koja nema veze sa Bengazijem i koja je samo iznela ono što joj je u tom momentu predočeno i time kaljati njenu reputaciju je sramno”, rekao je pozivajući Mekejna da udari na njega lično, jer je on najodgovorniji. Naravno, dodao je da samo on odlučuje koga će postaviti za šefa diplomatije. Osim Rajsove, kao kandidat se pominje i senator i bivši predsednički kandidat Džon Keri.

Borbenije izdanje Obame svakako će pozdraviti njegova izborna baza, koja smatra da je u prvom mandatu bio previše pasivan i na momente neopravdano popustljiv prema kongresnoj opoziciji.

Istorijski, svi predsednici su bili odlučniji u drugom mandatu, ali i Obama kao i svi njegovi prethodnici za glavne poteze nema četiri nego samo dve godine, do sledećih međuizbora za Kongres, jer su predsednicima u završnici finalnog mandata najčešće baš u Kongresu vezane ruke.

Od toga kako prođe u prvim okršajima, zavisiće i sudbina njegovih potonjih zakonodavnih inicijativa. Nominalni odnos snaga mu inače ne ide u prilog: republikanci kontrolišu Predstavnički dom, dok većina koju njegove demokrate imaju u Senatu (55–45) nije dovoljna da predupredi opstrukciju opozicije, za čije uklanjanje je potrebno bar 60 senatorskih glasova.