Samog sebe proglasio maršalom

Većina hroničara života i dela Josipa Broza stvaranje njegovog kulta vezuje za šezdesete godine prošlog veka, naročito za Brionski plenum i razlaz s Aleksandrom Rankovićem.

Međutim, prvi tragovi stvaranja kulta, kulta živog čoveka, kulta Tita kao bogočoveka, uočavaju se još u Jajcu, za vreme Drugog zasedanja AVNOJ-a i u mesecima koji su sledili.

Ubrzo su počele da iščezavaju pesme koje su pevane o mrtvim borcima Radetu Končaru, Slaviši Vajneru Čiči, Baju Sekuliću, Mladenu Stojanoviću, Simeli Šolaji, Marku Oreškoviću. Borcima na frontu objašnjavano je kako Rusi ozbiljno zameraju što se u pesmama ne spominje ime druga Tita, a potom stižu direktive da se taj veliki nedostatak što pre ispravi.

Tih dana Josip Broz satima pozira vajaru Antunu Augustinčiću. Tako nastaje prva Titova bista, koja je odmah postavljena tik iza govornice Doma kulture u Jajcu, gde se održavao plenum AVNOJ-a.

Zasedanje u Jajcu, na kome su donete istorijske odluke o ukidanju monarhije i uvođenju republike, ostaće zapamćeno i po tome što je književnik Josip Vidmar u ime slovenačke delegacije predložio da se Tito proglasi za maršala.

Međutim, jedan događaj baciće istorijsku senku na oduševljenje kojim je ovaj predlog prihvaćen. Prethodila mu je Brozova odluka, doneta četrdesetak dana ranije, kada je samog sebe proglasio za maršala, o čemu svedoči veliki broj diploma polaznicima oficirske škole, na kojima se on potpisao kao „maršal Jugoslavije”.

Ali, ni to nije „poslednji raritet” skupa u Jajcu. Predsednik AVNOJ-a, hrvatski političar dr Ivan Ribar, bio je na Prvom zasedanju AVNOJ-a, novembra 1942. u Bihaću, predstavnik Hrvatske, a u Jajcu je preko naći postao predstavnik Srbije.

Nekoliko nedelja posle skupa u Jajcu, Čerčil, Ruzvelt i Staljin u Teheranu su se dogovorili da se očuva i obnovi Jugoslavija, a Vinston Čerčil je insistirao da se „moraju prisiliti svadljivi Jugosloveni na sporazum”, na „nagodbu za jedinstvenu Jugoslaviju”.

Zbog straha da ne se ostvari ovaj cilj, Tito je u proleće 1944. od Sovjeta tražio da jednostrano priznaju njegovu privremenu vladu, ali gospodar Kremlja je oklevao.

Tito šalje u London specijalnog emisara Vladimira Velebita, koji od Čerčila saznaje da za Ujedinjeno kraljevstvo nije toliko bitno „da li će Jugoslavija posle rata biti monarhija ili republika”, koliko njen otpor protiv Nemaca. To je značilo da Britance i 1944, isto kao i marta 1941, kada su organizovali puč u Beogradu, više od svega zanima koliko će se Jugosloveni žrtvovati u borbi protiv Nemaca i tako pomoći Englezima da njihovi gubici budu što manji.

Ni Čerčil nije sedeo skrštenih ruku, Titu je avionom poslao novi džip, i sina Randolfa, po kome je, zlu ne trebalo, poslao i veće količine zlata.

U avgustu 1944. Tito se u Kazertu sreće sa Čerčilom. Piloti, sa kojima je leteo, zamolili su ga za autogram. U nedostatku adekvatnijih „suvenira”, u američkom avionu DC-3, potpisao im se na zelene dolarske novčanice.

Pošto je u Italiju stigao pre Čerčila, otišao je na izlet u Rim. Razgledao je Koloseum i baziliku Svetog Petra.

Uskoro je stigao i Čerčil, koji je Kominterninom povereniku za Jugoslaviju dozvolio da ga ubedi da „nametanje komunističkog režima u Jugoslaviji ne spada u naše namjere”.

Čerčil: „Želeo bih da Vam postavim još jedno pitanje. Zar nije tačno da veliki deo srpskog seljaštva ne bi pozdravio uvođenje komunističkog sistema?”

Tito: „Prilično sam uznemiren svim tim pitanjima koja se neprestano postavljaju o komunizmu u Jugoslaviji. Sasvim kategorično sam izjavio da ga ne kanim uvesti. Za to ima mnogo razloga. Sve evropske zemlje poslije rata moraju imati demokratski sistem, a Jugoslavija ne smije biti drukčija.”

Čerčil mu je poverovao na reč, pa je lider jugoslovenskih komunista uskoro dobio ustupak o kome koliko do juče nije mogao ni da sanja. Na nagovor Vinstona Čerčila, kralj Petar Drugi krajem avgusta smenio je Dragoljuba Mihailovića, a dvadesetak dana kasnije pozvao je Mihailovićevu vojsku i „sve Srbe, Hrvate i Slovence” da se priklone Titu.

Tito potom u Moskvu šalje Đilasa, koji mu od Staljina, pored pozdrava, donosi i nešto opipljivije: dve stotine hiljada dolara u kešu i skupocenu kavkasku sablju čije su korice i balčak bili od srebra i zlata, a sečivo od damaskog čelika.

Mesec dana po Đilasovom povratku, Tito 5. jula 1944. šalje pismo Staljinu:

„Biće nam potrebna najveća Vaša podrška da bi mogli što prije riješiti pitanje Srbije, koje je za nas vrlo važno, jer od toga zavisi konačan uspjeh u stvaranju demokratske federativne Jugoslavije… I ja Vas molim za tu pomoć.”

Usledila je i formalna molba za invaziju na Srbiju:

„Po mome mišljenju, najjača podrška u svakom pogledu bila bi u tome ako bi Crvena armija nadirala preko Karpata i Rumunije u pravcu juga.”