Na izlet u šesti vek

Guča – Bezimeni vizantijski grad na Jelici postaje sve značajnija tačka u istraživačkim krugovima, blagodareći dr Mihailu Milinkoviću koji tu već 28 godina traga za sudbinom i predmetima naših balkanskih preteča iz šestog veka. Vanredni profesor na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu sažeo je rezultate istraživanja (1984–2009) i nalaze u monografiji „Gradina na Jelici: ranovizantijski grad i srednjovekovno utvrđenje”.

Na predstavljanje knjige, prošle sedmice u Guči, samo za ovu priliku iz Dalmacije je doputovao dr Miroslav Katić, nameštenik Ministarstva kulture Republike Hrvatske, direktor Konzervatorskog odela u Trogiru.

– Gradina je, zahvaljujući Milinkoviću, postala veoma poznata i dobro plasirana, u publikacijama u Nemačkoj i Austriji, i na stručnim skupovima u Hrvatskoj. Ovo je izvanredan lokalitet. Ne laskam već ozbiljno govorim, pošto radim utvrđenja na obali u Dalmaciji, koja nisu ni približno takva – kazao je dr Katić.

Na jeličkom visu i prostoru od 22 hektara bilo je podignuto čak pet hramova, uz niz svetovnih građevina, kuća magacina i radionica, među njima i za obradu kostiju i rogova. Ali, ni za sva minula leta arheolozi nisu uspeli da odgonetnu ko je tu boravio, ko dolazio, kako se ko zvao. Nema nijednog imena jer su „spomenici i ploče s natpisima završili kao istucani kamen na putu za Goračiće, pedesetih godina prošlog veka” (dr Milinković). Gost iz Hrvatske, međutim, siguran je da će nastavak istraživanja „doneti i neki epigrafski spomenik koji će pokazati možda ime grada, možda neke važnije osobe”.

– Pet crkava, četiri zidane grobnice, stotinu pojedinačnih grobova i ostaci vojne i narodne arhitekture svedoče ne samo o romejskoj, već i o germanskoj populaciji. Natpis na latinskom ukazuje da jedna bazilika potiče s kraja 4. ili iz prve polovine 5. veka, a neophodno je istaći i postojanje krstionice u bazilici C. Tako se nagoveštava da je grad nepoznatog imena mogao biti i sedište episkopije, i baš to pitanje otvoreno je u ovoj monografiji – saopštio je dr Perica Špehar, docent Filozofskog fakulteta iz Beograda, prikazujući Milinkovićevu knjigu.

Grad na Jelici bio je osnovan u 6. veku, najverovatnije za vreme vlade cara Justinijana, postavši centar svog regiona, možda u većoj meri nego što je Čačak danas.

– Jelica je lokalitet iz kojeg lakše iščitavate život i crkvenu situaciju. Jer, svi kuratori, upravitelji gradova u onom dobu, vrlo brzo su bežali. Čim bi se ukazala opasnost, njih više nije bilo nigde. Zato je u odbrani grada kao glavni ostajao episkop. U Severnoj Africi, tokom prodora Vandala, niko ne izlazi na pregovore već episkopi. Pet bogomolja na ovakvom prostoru svedoče da je ovo bilo značajno crkveno središte – naglasio je dr Katić.

Profesor Milinković veli da „više nema smisla otkopavati a onda, da pronađeno ne bi propalo, zatrpavati”, i ko zna koji put ponavlja želju da do kraja njegovog radnog veka ovaj lokalitet „bude konzerviran i pretvoren u arheološki park”. To zdušno podržava i kolega iz Trogira:

– Ono što me zadivilo u celoj ovog priči jeste netaknutost prirode, ambijentalnost, struktura tih bazilika sa bedemima. To je lokalitet koji se tako divno nudi i izvanredno se može oformiti u regionalni turistički centar. Jer, menjaju se navike, kod nas se to osetilo u turizmu. Došli su neki novi ljudi koji hoće da sede u restoranu gde sede domaći, hoće da jedu ono što jedu domaći, i postali su jako popularni iako su do juče hteli samo da se kupaju i ništa više. Verujem da će sutra prepoznati i ovaj deo Srbije.

Pokretni nalasci sa Gradine čuvaju se u Narodnom muzeju u Čačku, čiji je direktor Delfina Rajić podsetila da prva poznata interesovanja za ostatke na putu Čačak – Dragačevo potiču iz 1843. godine. Tada je Sreten Protić, pisar sreza Dragačevskog, Popečiteljstvu unutrašnjih dela javio da je pronađen natpis posvećen boginji Dijani, i to „na kamenu urezan na razvalinama nekim, na Elici planini više Čačka”.