На излет у шести век

Гуча – Безимени византијски град на Јелици постаје све значајнија тачка у истраживачким круговима, благодарећи др Михаилу Милинковићу који ту већ 28 година трага за судбином и предметима наших балканских претеча из шестог века. Ванредни професор на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду сажео је резултате истраживања (1984–2009) и налазе у монографији „Градина на Јелици: рановизантијски град и средњовековно утврђење”.

На представљање књиге, прошле седмице у Гучи, само за ову прилику из Далмације је допутовао др Мирослав Катић, намештеник Министарства културе Републике Хрватске, директор Конзерваторског одела у Трогиру.

– Градина је, захваљујући Милинковићу, постала веома позната и добро пласирана, у публикацијама у Немачкој и Аустрији, и на стручним скуповима у Хрватској. Ово је изванредан локалитет. Не ласкам већ озбиљно говорим, пошто радим утврђења на обали у Далмацији, која нису ни приближно таква – казао је др Катић.

На јеличком вису и простору од 22 хектара било је подигнуто чак пет храмова, уз низ световних грађевина, кућа магацина и радионица, међу њима и за обраду костију и рогова. Али, ни за сва минула лета археолози нису успели да одгонетну ко је ту боравио, ко долазио, како се ко звао. Нема ниједног имена јер су „споменици и плоче с натписима завршили као истуцани камен на путу за Горачиће, педесетих година прошлог века” (др Милинковић). Гост из Хрватске, међутим, сигуран је да ће наставак истраживања „донети и неки епиграфски споменик који ће показати можда име града, можда неке важније особе”.

– Пет цркава, четири зидане гробнице, стотину појединачних гробова и остаци војне и народне архитектуре сведоче не само о ромејској, већ и о германској популацији. Натпис на латинском указује да једна базилика потиче с краја 4. или из прве половине 5. века, а неопходно је истаћи и постојање крстионице у базилици Ц. Тако се наговештава да је град непознатог имена могао бити и седиште епископије, и баш то питање отворено је у овој монографији – саопштио је др Перица Шпехар, доцент Филозофског факултета из Београда, приказујући Милинковићеву књигу.

Град на Јелици био је основан у 6. веку, највероватније за време владе цара Јустинијана, поставши центар свог региона, можда у већој мери него што је Чачак данас.

– Јелица је локалитет из којег лакше ишчитавате живот и црквену ситуацију. Јер, сви куратори, управитељи градова у оном добу, врло брзо су бежали. Чим би се указала опасност, њих више није било нигде. Зато је у одбрани града као главни остајао епископ. У Северној Африци, током продора Вандала, нико не излази на преговоре већ епископи. Пет богомоља на оваквом простору сведоче да је ово било значајно црквено средиште – нагласио је др Катић.

Професор Милинковић вели да „више нема смисла откопавати а онда, да пронађено не би пропало, затрпавати”, и ко зна који пут понавља жељу да до краја његовог радног века овај локалитет „буде конзервиран и претворен у археолошки парк”. То здушно подржава и колега из Трогира:

– Оно што ме задивило у целој овог причи јесте нетакнутост природе, амбијенталност, структура тих базилика са бедемима. То је локалитет који се тако дивно нуди и изванредно се може оформити у регионални туристички центар. Јер, мењају се навике, код нас се то осетило у туризму. Дошли су неки нови људи који хоће да седе у ресторану где седе домаћи, хоће да једу оно што једу домаћи, и постали су јако популарни иако су до јуче хтели само да се купају и ништа више. Верујем да ће сутра препознати и овај део Србије.

Покретни наласци са Градине чувају се у Народном музеју у Чачку, чији је директор Делфина Рајић подсетила да прва позната интересовања за остатке на путу Чачак – Драгачево потичу из 1843. године. Тада је Сретен Протић, писар среза Драгачевског, Попечитељству унутрашњих дела јавио да је пронађен натпис посвећен богињи Дијани, и то „на камену урезан на развалинама неким, на Елици планини више Чачка”.