Intelektualni patuljak

Sudbina te žene me tišti više od trideset godina. Bila je udata za mog druga iz osnovne škole. Negde oko punoletstva puklo proleće i u njemu, pa je u svojoj okolini počeo kao mužjak da traži ženku. Samo ta obična žena, radnica u tekstilnom kombinatu i četiri godine starija, nije mogla da odoli njegovoj sirovosti i primitivizmu, jer je svojim velikim srcem i plemenitošću otkrila u njemu gutu ljudskosti. Ubrzo se i oženio s njom. Moj drug je upisao ekonomiju tek kad je mu rekla da on mora da studira, a za pare ne mora da se sekira. Tako je i bilo. On je studirao, dolazio za ferije kući, potrudio se da dobiju jedno, pa drugo dete i nije brinuo o skupoći u Beogradu. Ona je radila u dve smene za tkačkim razbojem, išla po tuđim kućama da čisti, pere veš, samo da bi njemu bilo dovoljno para za studiranje.

Kada je diplomirao i vratio se u naš grad, počeo je da pravi karijeru. Postao je i poreski inspektor. Tada joj je jedne večeri, glasom kao da dolazi sa trona, saopštio da će morati da se razvedu, da on ne može više da živi s njom, jer ona ne može da ga prati u životu koliko on brzo napreduje, a uostalom više mu, to je ono najvažnije, ni intelektualno više ne odgovara. Rekao joj je da je njen intelekt niskog nivoa. I ostavio je, i nju i decu, i otišao ženi sa višim intelektualnim nivoom.

O ovoj ženi sam pričao društvu okupljenom kod jednog našeg prijatelja, na Jovanjdan. Tada se i rodila ideja da zbog takvih slučajeva u gradu, a ima ih mnogo, nas nekoliko sa velikim strpljenjem i jakim živcima otvorimo telefonsku liniju i makar čujemo jade i ispovesti onih sa "niskim intelektualnim nivoom", bilo da su muškarci ili žene.

Dobili smo sve potrebne papire, zakupili sobičak, otvorili telefonsku liniju i broj objavili u novinama i na televiziji. Telefon je počeo da zvoni prošlog ponedeljka. Prvog dana sam ja dežurao. Javio se neki zadihani muški glas.

– Nije mi jasno čemu sve ovo. Pokušavate da ispravite neku nepravdu. Kako? Uzmite moj slučaj. Jeste, bio sam puka sirotinja, ali i ona. Počeli smo da kućimo kuću od kašike i viljuške. Dobili smo i troje dece. Nju je više interesovala porodica, a manje obrazovanje. Doduše, nije ni stizala da misli o tome, zbog poslova u kući. Ja sam počeo od običnog dunđera, nekvalifikovanog radnika. Posle sam bio VK zidar, poslovođa, tehničar, inženjer, pa sam danas i magistar nauka. I kuda da idem sa tom ženom koja nema pojma o građevinarstvu, ni šta je to statika, a to je moje okruženje. Gde god sam je vodio sa sobom, uvlačio u neko društvo, ona je ćutala, ponekad bi se nasmejala, a nije umela ni da bekne o onome o čemu smo raspravljali. Ostala je intelektualni patuljak. Kako da onda živim sa takvom ženom. Kaže mi da je sve uložila u mene, a ko je terao na tako nešto. Bio je to naš zajednički dogovor. To što je ostala da kaska za mnom je njen izbor... – tu sam morao da prekinem nepoznatog sagovornika, sa druge strane žice, i upitam ga zašto za neko vreme nije promenio uloge, pa da on ostaje kod kuće sa decom i omogući supruzi da se obrazuje. Tada se začu samo ono tu-tu-tu.

Sutradan je pored telefona dežurao Mikan. U kasnim večernjim satima, došao je kod mene potresen da mi ispriča šta je on tog dana morao da sluša.

– Javila se neka žena, po glasu bih rekao da ima više godina. I odmah krenula s napadom. Rekla je da je nizak intelektualni nivo njenog zeta, mehaničara, napravio od njega ubicu njene ćerke, doktorke, specijaliste interne medicine. Jeste, donosio je brdo para, radio dan i noć, bio umazan naftom i mastima, ali je imao kratku pamet. Drugo je to kad su bili mladi, zaljubljeni i planirali budućnost. Uzeli su se, a ona je htela da bude lekar po svaku cenu. Kad je diplomirala "moja slatka devojčica", kako je ta žena rekla, već je tada videla da je napravila promašaj u životu. Počeo je muž da joj smeta. Stidela se da izlazi s njim. Ajte, molim vas, kako da ga predstavi svojim kolegama. Ovo je moj muž, mehaničar, ta nemojte. To nikako, rekla je – ispriča Mikan.

– Pa, je li ti kazala kako je to njen zet postao ubica – bih radoznao.

– Nešto mu nije bilo dobro i žena je počela da ga leči nekim opasnim lekom koji posle dužeg uzimanja izaziva rak. Živeli su u Rumi i jednom, na putu za Beograd, kod hotela "Nacional", dok su se svađali u automobilu zaustavljenom pored kolovoza, doktorka je saopštila mužu da će ubrzo umreti i tako će se ona ratosiljati "niskog intelektualnog nivoa". Mehaničar se mašio za pištolj i na licu mesta je ubio. To je kao razlog za ubistvo naveo i na suđenju. I zaista, posle tri meseca je umro u teškim mukama u zatvorskoj bolnici. I znaš šta kaže doktorkina mama? Pa, šta je trebalo da radi njena ćerka, da svakog dana ljubi tu prljavu ruku koja je školovala njenu ćerku, ha?! Dovoljna nagrada tom mehaničaru za taj njegov trud bila je nerazumna odluka njene ćerke da se nazove njegovom suprugom, rekla je ta žena. E, vidiš i to su ljudi – filozofski zaključi Mikan slučaj koji ga je tog dana uznemirio.

I narednih dana bilo je tako. I kada je pored telefona dežurao Stojan, opet su se javljali samo oni "ugroženi", a ni traga nije bilo od onih sa niskim intelektualnim nivoom zbog kojih smo i otvorili ovu telefonsku liniju. Poraz u braku ih je, izgleda, toliko dotukao da nisu imali ni toliko snage da podignu slušalicu i kažu: "Ja sam ona iskorišćena strana..."