Интелектуални патуљак

Судбина те жене ме тишти више од тридесет година. Била је удата за мог друга из основне школе. Негде око пунолетства пукло пролеће и у њему, па је у својој околини почео као мужјак да тражи женку. Само та обична жена, радница у текстилном комбинату и четири године старија, није могла да одоли његовој сировости и примитивизму, јер је својим великим срцем и племенитошћу открила у њему гуту људскости. Убрзо се и оженио с њом. Мој друг је уписао економију тек кад је му рекла да он мора да студира, а за паре не мора да се секира. Тако је и било. Он је студирао, долазио за ферије кући, потрудио се да добију једно, па друго дете и није бринуо о скупоћи у Београду. Она је радила у две смене за ткачким разбојем, ишла по туђим кућама да чисти, пере веш, само да би њему било довољно пара за студирање.

Када је дипломирао и вратио се у наш град, почео је да прави каријеру. Постао је и порески инспектор. Тада јој је једне вечери, гласом као да долази са трона, саопштио да ће морати да се разведу, да он не може више да живи с њом, јер она не може да га прати у животу колико он брзо напредује, а уосталом више му, то је оно најважније, ни интелектуално више не одговара. Рекао јој је да је њен интелект ниског нивоа. И оставио је, и њу и децу, и отишао жени са вишим интелектуалним нивоом.

О овој жени сам причао друштву окупљеном код једног нашег пријатеља, на Јовањдан. Тада се и родила идеја да због таквих случајева у граду, а има их много, нас неколико са великим стрпљењем и јаким живцима отворимо телефонску линију и макар чујемо јаде и исповести оних са "ниским интелектуалним нивоом", било да су мушкарци или жене.

Добили смо све потребне папире, закупили собичак, отворили телефонску линију и број објавили у новинама и на телевизији. Телефон је почео да звони прошлог понедељка. Првог дана сам ја дежурао. Јавио се неки задихани мушки глас.

– Није ми јасно чему све ово. Покушавате да исправите неку неправду. Како? Узмите мој случај. Јесте, био сам пука сиротиња, али и она. Почели смо да кућимо кућу од кашике и виљушке. Добили смо и троје деце. Њу је више интересовала породица, а мање образовање. Додуше, није ни стизала да мисли о томе, због послова у кући. Ја сам почео од обичног дунђера, неквалификованог радника. После сам био ВК зидар, пословођа, техничар, инжењер, па сам данас и магистар наука. И куда да идем са том женом која нема појма о грађевинарству, ни шта је то статика, а то је моје окружење. Где год сам је водио са собом, увлачио у неко друштво, она је ћутала, понекад би се насмејала, а није умела ни да бекне о ономе о чему смо расправљали. Остала је интелектуални патуљак. Како да онда живим са таквом женом. Каже ми да је све уложила у мене, а ко је терао на тако нешто. Био је то наш заједнички договор. То што је остала да каска за мном је њен избор... – ту сам морао да прекинем непознатог саговорника, са друге стране жице, и упитам га зашто за неко време није променио улоге, па да он остаје код куће са децом и омогући супрузи да се образује. Тада се зачу само оно ту-ту-ту.

Сутрадан је поред телефона дежурао Микан. У касним вечерњим сатима, дошао је код мене потресен да ми исприча шта је он тог дана морао да слуша.

– Јавила се нека жена, по гласу бих рекао да има више година. И одмах кренула с нападом. Рекла је да је низак интелектуални ниво њеног зета, механичара, направио од њега убицу њене ћерке, докторке, специјалисте интерне медицине. Јесте, доносио је брдо пара, радио дан и ноћ, био умазан нафтом и мастима, али је имао кратку памет. Друго је то кад су били млади, заљубљени и планирали будућност. Узели су се, а она је хтела да буде лекар по сваку цену. Кад је дипломирала "моја слатка девојчица", како је та жена рекла, већ је тада видела да је направила промашај у животу. Почео је муж да јој смета. Стидела се да излази с њим. Ајте, молим вас, како да га представи својим колегама. Ово је мој муж, механичар, та немојте. То никако, рекла је – исприча Микан.

– Па, је ли ти казала како је то њен зет постао убица – бих радознао.

– Нешто му није било добро и жена је почела да га лечи неким опасним леком који после дужег узимања изазива рак. Живели су у Руми и једном, на путу за Београд, код хотела "Национал", док су се свађали у аутомобилу заустављеном поред коловоза, докторка је саопштила мужу да ће убрзо умрети и тако ће се она ратосиљати "ниског интелектуалног нивоа". Механичар се машио за пиштољ и на лицу места је убио. То је као разлог за убиство навео и на суђењу. И заиста, после три месеца је умро у тешким мукама у затворској болници. И знаш шта каже докторкина мама? Па, шта је требало да ради њена ћерка, да сваког дана љуби ту прљаву руку која је школовала њену ћерку, ха?! Довољна награда том механичару за тај његов труд била је неразумна одлука њене ћерке да се назове његовом супругом, рекла је та жена. Е, видиш и то су људи – филозофски закључи Микан случај који га је тог дана узнемирио.

И наредних дана било је тако. И када је поред телефона дежурао Стојан, опет су се јављали само они "угрожени", а ни трага није било од оних са ниским интелектуалним нивоом због којих смо и отворили ову телефонску линију. Пораз у браку их је, изгледа, толико дотукао да нису имали ни толико снаге да подигну слушалицу и кажу: "Ја сам она искоришћена страна..."