Fascinira me ubeđenje da deca ne lažu

Specijalno za Politiku

Beč – Za njegov film „Proslava” (1998) Ingmar Bergman je svojevremeno rekao da je remek delo. Ove godine, film Tomasa Vinterberga „Lov” o pedagogu iz zabavišta koji, izmišljenom pričom zaljubljene devojčice da joj je pokazao „pipi”, preživljava pakao u danskom selu koje ga fizički i psihički šikanira, našao se u takmičarskom programu kanskog festivala u trci za „Zlatnu palmu”. Iako je glavna nagrada filmu izostala, Mads Mikelsen je nagrađen za glavnu ulogu u ovom teškom kinematografskom ostvarenju.

„Lov” je izazvao oprečne reakcije zbog škakljive teme koju obrađuje.  

Snimio sam film jer mislim da previše štitimo našu decu i da od njih pravimo žrtve ne znajući da se nosimo sa užasima. Odrastao sam sedamdesetih godina prošlog veka, tokom dekade u kojoj je bilo normalno da vas učitelj teši i zagrli ako plačete. Pohađao sam privatnu komunističku školu u kojoj se o seksualnosti normalno pričalo. Nemojte me pogrešno citirati da neke od tadašnjih metoda preporučujem današnjim pedagozima, ali želim da naglasim da se od vremena kada sam ja išao u zabavište i školu puno toga promenilo. Do ekstremnih promena je naročito došlo u zapadnjačkom svetu, možda najviše u skandinavskim i anglosaksonskim zemljama. Dobre namere nisu uvek garancija za dobar ishod promena – plašljivost takođe ugrožava decu. Uzmimo za primer jednu devojčicu kakva je Klara, junakinja iz moga filma. Njena majka stalno plače, otac se opija, psiholog je ispituje koristeći užasan vokabular koji sam delimično izbacio iz scenarija baziranog na transkriptu jednog istinitog slučaja i ne upotrebljavam reči kao što je „ejakulat”. Film je modifikovana verzija stvarnih događaja. Klara vidi da neko ko joj je zaista drag odlazi u zatvor i to postaje deo njene podsvesti. Dok odrasta počinje da oseća iste stvari kao njena okolina – strah i histeriju – što je zapravo čini žrtvom. Mi moramo za zaštitimo našu decu jer se seksualni napadi zaista dešavaju o čemu sam već snimio jedan film, ali ono što se danas dešava, a sa čime se započelo devedesetih takođe je nasilje nad decom – okruženje koje ih uči strahu i paranoji. Jedan američki novinar mi je u Kanu rekao da je film težak kao olovo.

Ovoga puta žrtva je vaspitač iz zabavišta koji je nepravedno optužen za pedofiliju. Da li imate lične razloge za bavljenje ovim teškim prestupom?

Nisam toliko zaokupiran temom seksualnog zlostavljanja dece koliko svim onim što se oko toga dešava. Mislim da sam jako sentimentalan i da shodno tome biram teme gubitka prijateljstva, ljubavi ili dečije nevinosti čime se ovaj film bavi. Takođe sam fasciniran sveopštim ubeđenjem da deca nikada ne lažu. Naravno da lažu i često time sama sebi štete. Tema pedofilije se u ovom filmu pojavljuje u veoma specifičnom kontekstu – doneo sam namernu odluku o anti-tezi „Proslavi”, ne iz moralnog razloga već zbog toga što mislim da se istina nalazi negde između ta dva filma. Radnja „Lova” je bazirana na mnogim istinitim slučajevima koji čak nisu ni danski. Angažovao sam se svim srcem u istraživanju teme, u građenju karaktera i situacija.

Interesantno je da zlostavljanje ne staje dok Lukas ne uzvrati udarac u jednoj jedinoj direktnoj brutalnoj sceni u filmu. Od tog trenutka se više niko ne usuđuje, makar ne fizički, da ga napadne...

Ta scena je izazvala buru aplauza u Kanu što me je onomad malčice zabrinulo, ali sa druge strane i godilo kao veoma interesantna reakcija. Kao neko ko dolazi iz Skandinavije, reći ću vam da biti muškarac uopšte nije lako. Mi smo, da izvinete na izrazu, postali kastrirani, veoma smo civilizovani, veoma uljudni, spremni da pomognemo, ali smo malčice „obezmuževljeni”. Nevoljno sam postavio pitanje da li čovek mora da se ponaša necivilizovano da bi sredina na njega gledala kao na muškarčinu. Ja ne dajem nikakav odgovor, već ostavljam prostora publici da sama odluči.

I dalje je prihvaćeno da muškarac mora da pokaže mišiće da bi se znalo „ko je gazda”...

Oprostite na prostakluku, ali muškarac mora da pokaže da „ima jaja“. Jedan moj kolega, izvanredan danski reditelj i veliki intelektualac mi je rekao: „Moraš da isečeš tu scenu iz filma“. Odgovorio sam mu kako nemam nameru da to uradim jer stvari na taj način funkcionišu u stvarnom životu. Za razliku od mog kolege pacifiste koji je želeo miroljubivo skandinavsko rešenje, novinari su me maltene iskamenovali što sam Lukasa napravio pasivnim. Sviđa mi se što sam upravo tom scenom pokrenuo veliku debatu o ulozi polova. Želim ovom prilikom da napomenem kako je pozitivna strana slabosti skandinavskog muškarca snaga skandinavske žene.

Da li imate drugih referenci sem transskripta razgovora psihologa sa stvarnim i navodnim žrtvama seksualnog zlostavljanja?

Odrastao sam u komuni zajedno sa jednim divnim čovekom koga smatram svojim bratom. On je pedagog u jednom danskom zabavištu i kada je pogledao moj film, rekao mi je: „Tomase, to što opisuješ u Lovu kod nas se nalazi na dnevnom programu”. Jednom nedeljno im se dešava da moraju da pišu izveštaje i prijavljuju situacije da je neko od dece, na primer napisalo ljubavno pismo, ili da je pokazalo deo tela ostaloj deci ili pedagozima. Rekao mi je: „Više se ni ne usuđujemo da pričamo o određenim pojavama jer se plašimo šta se može dogoditi.” A moj drug je jedna jako strpljiva osoba, veoma fin i staložen čovek. Dijalozi o vaspitanju dece su postali nemogući jer su teme veoma delikatne i svi u krug se plaše šta bi ovakvo ili onakvo ponašanje moglo da znači, pogotovu što nije nepoznata stvar da se zlostavljanje dece nažalost dešava.

Komplimenti za „prerušavanje” Madsa Mikelsena u prosečnog, ne nešto atraktivnog muškarca...

Od njega napraviti finog i skromnog učitelja koji radi sa decom značilo je opipati fizičke granice do kojih može ostati neugledan. Ma napravio sam ga neatraktivnim jer sam ljubomoran na njega – previše je zgodan. On je neko ko je preko dvadeset i pet godina glumio heroje, ali je glumac koji se ne snalazi najbolje u holivudskoj sredini. Toliko je posvećen ulozi da će biti pun pitanja od sedam sati ujutru, uranjajući sve dublje i dublje u ulogu.