Iz ćorsokaka u život

Anja Ulinič, slikarka i književnica, imala je sedamnaest godina kada su se njeni roditelji početkom devedesetih preselili iz Moskve u Ameriku.
Njen prvi roman "Petropolis", koji je kod nas u prevodu Aljoše Molnara sa engleskog objavila izdavačka kuća "Mono i Manjana", govori o emigrantskom iskustvu mlade Ruskinje Saše Goldberg, devojke izmešane krvi, o "nastajanju savremene Rusije posle kraja Sovjetskog Saveza, i o putovanju maloletne devojke u Novi svet". Anja Ulinič je pohađala Institut umetnosti u Čikagu i završila je slikarstvo na Univerzitetu Kalifornije. Živi u Bruklinu. Razgovor sa Anjom Ulinič obavljen je putem elektronske pošte, u jeku promocije njene knjige u Americi.

Da li u Vašem romanu ima autobiografskih elemenata?

Kao i moja junakinja Saša Goldberg, učila sam u detinjstvu slikanje, u sličnoj osiromašenoj umetničkoj školi. Takođe, nisam odolela da Sašu pošaljem u Arizonu, mesto u kojem sam živela kada sam tek došla u Ameriku. Arizona je tako neobična, svakome može da nanese veliki kulturalni šok, ma odakle da je došao. Neko vreme bila sam majka malog deteta, isfrustriranog zbog moje nepostojeće umetničke karijere, slično kao što je to moja junakinja Hajdi.

Sibirski grad Azbest 2, koji ste opisali u "Petropolisu", simbol je starog sistema u Rusiji, kao i jednog prošlog vremena. Kako je izgledao život u takvom gradu?

Azbest 2 zasnovan je na autentičnom mestu koje predstavlja amalgam osiromašenih ruskih gradova. Želela sam da ga prikažem kao proizvod propalog sovjetskog režima. Azbest 2 nema prošlost pre 1930. godine. Njegova svrha bila je potpuno utilitarna, osnovan je kao zatvorski kamp, kasnije je postojao zbog rudnika. Za moju junakinju, gospođu Goldberg, koja oplakuje gubitak sveta pre revolucije, Azbest 2 je jasno beznađe, ćorsokak u kojem nema života. Njena ćerka koja ne zna za bolje, želeći da preživi, u Azbestu 2 čak pronalazi i lepotu. Saša je proizvod Azbesta 2, taj grad opstaje u njoj i kada ga napusti. Mislim da su mnogi Rusi u takvoj situaciji. Svi se slažemo da je sovjetski eksperiment katastrofa, i da se propast nastavlja na mnogo načina i u Putinovoj Rusiji. Ipak, od toga smo svi načinjeni.

Vaša junakinja nije obična, jer ima složeno afro-rusko-jevrejsko poreklo. Da li je to simbol popularne multikulturalnosti?

Ne, baš suprotno. Kao i sa Azbestom 2, želela sam da postignem da svoje postojanje Saša u potpunosti duguje sovjetskom režimu. Ona je polu-crnkinja zahvaljujući okolnostima organizovanog državnog događaja. Naime, zbog činjenice da običan svet nije mogao da podiže svoju tamnoputu decu u moskovskoj rasističkoj sredini, Sašinog oca su usvojili ljudi iz više klase, što Sašu čini i Jevrejkom. Htela sam da pišem o rasizmu, i komplikovano poreklo moje junakinje dozvolilo mi je da istražujem sve njegove vidove. Rasizam u Rusiji, rasizam u ruskoj dijaspori u Americi, američki rasizam. Namera mi je bila da pišem o izveštačenosti koncepta rase, i o tome koliko je rasizam uslovljen socijalnim kontekstom. Takođe sam želela da ukažem na to da je gotovo jedino normalno mesto za život moje junakinje Njujork. Američko društvo je još uvek rasističko i podeljeno. Međutim, Njujork je tako raznolik grad, koji ohrabruje pogled u budućnost bez rasizma.

Vaša junakinja je drugačija jer je otišla, i Vi ste otišli. Ima li stvarnog bega i kakav je život emigranta u Americi?

Život emigranta uvek je težak. Ja sam emigrirala 1991. godine. U to vreme, u Moskvi, imali smo kupone za hleb i prazne rafove u prodavnicama, tako da je emigracija bila lak izbor. Za mene lično, materijalni izazov Amerike bio je manje primamljiv od mogućnosti da upoznam novo podneblje, i da premostim dve kulture i dva jezika. Bilo mi je vrlo teško tokom prvih nekoliko godina: mnogi ljudi tada postanu ogorčeni i depresivni i, nažalost, mnogi odbace američku kulturu a da je i ne upoznaju. Za mene je bilo najteže da preživim period prilagođavanja, ali mi je to, ujedno, bio i najuzbudljiviji deo boravka u Americi. To se dogodilo kada sam se iz Arizone preselila u Čikago. Dok sam živela u Arizoni, nedostajala mi je Moskva, sneg, promene godišnjih doba, gradska vreva, muzeji, podzemna železnica. Iznenada, u Čikagu su počeli da mi nedostaju pustinja i planine. Onda sam sav novac potrošila na avionsku kartu do Arizone, i imala sam jasan osećaj – ovde pripadam.

Kakav je život slikara emigranta?

Život slikara vrlo je težak. Pored nekoliko galerija, nema tržišta za slike. Neki zarađuju od podučavanja, ali za većinu slikanje je hobi, dok se profesionalno bave nečim drugim. Ovde praktično nema podrške umetnicima na nekom državnom nivou, i ne postoji nešto što bi odgovaralo Udruženju sovjetskih umetnika u Americi.

U knjizi ste citirali Osipa Mandeljštama. Koliko se bogata ruska kultura i književnost odražavaju u onome što radite?

Mnogi mlađi ljudi znaju za Mandeljštama, jer su njegove pesme, prvi put posle dugogodišnje zabrane, objavljivane u Rusiji dok smo rasli. Uglavnom, rekla bih da Rusi imaju više dubokog poštovanja prema pesnicima i piscima, nego Amerikanci. Ovde deca ne pamte poeziju kao ruska deca. Od ruskih pisaca volim Tolstoja i svake godine ponovo iščitam "Rat i mir" i "Anu Karenjinu". Tolstoj je bio tako mudar čovek, ono što je napisao pogađa kao čekić u glavu, neverovatno uzbudljivo i silovito. Ovih dana posebno me zanimaju njegove kratke priče i eseji. Volim Mihaila Bulgakova, Josifa Brodskog, Mandeljštama, Marinu Cvetajevu. Volim Nabokova.

Čega se rado sećate iz detinjstva, šta Vam nedostaje?

Baka i deda. Da govorim ruski svaki dan, da budem tinejdžerka u Moskvi 1987. godine, dok traje perestrojka. To osećanje da, dok živimo, stvaramo istoriju. Da imam 14 godina i da sam zaljubljena prvi put.