Из ћорсокака у живот

Ања Улинич, сликарка и књижевница, имала је седамнаест година када су се њени родитељи почетком деведесетих преселили из Москве у Америку.
Њен први роман "Петрополис", који је код нас у преводу Аљоше Молнара са енглеског објавила издавачка кућа "Моно и Мањана", говори о емигрантском искуству младе Рускиње Саше Голдберг, девојке измешане крви, о "настајању савремене Русије после краја Совјетског Савеза, и о путовању малолетне девојке у Нови свет". Ања Улинич је похађала Институт уметности у Чикагу и завршила је сликарство на Универзитету Калифорније. Живи у Бруклину. Разговор са Ањом Улинич обављен је путем електронске поште, у јеку промоције њене књиге у Америци.

Да ли у Вашем роману има аутобиографских елемената?

Као и моја јунакиња Саша Голдберг, учила сам у детињству сликање, у сличној осиромашеној уметничкој школи. Такође, нисам одолела да Сашу пошаљем у Аризону, место у којем сам живела када сам тек дошла у Америку. Аризона је тако необична, свакоме може да нанесе велики културални шок, ма одакле да је дошао. Неко време била сам мајка малог детета, исфрустрираног због моје непостојеће уметничке каријере, слично као што је то моја јунакиња Хајди.

Сибирски град Азбест 2, који сте описали у "Петрополису", симбол је старог система у Русији, као и једног прошлог времена. Како је изгледао живот у таквом граду?

Азбест 2 заснован је на аутентичном месту које представља амалгам осиромашених руских градова. Желела сам да га прикажем као производ пропалог совјетског режима. Азбест 2 нема прошлост пре 1930. године. Његова сврха била је потпуно утилитарна, основан је као затворски камп, касније је постојао због рудника. За моју јунакињу, госпођу Голдберг, која оплакује губитак света пре револуције, Азбест 2 је јасно безнађе, ћорсокак у којем нема живота. Њена ћерка која не зна за боље, желећи да преживи, у Азбесту 2 чак проналази и лепоту. Саша је производ Азбеста 2, тај град опстаје у њој и када га напусти. Мислим да су многи Руси у таквој ситуацији. Сви се слажемо да је совјетски експеримент катастрофа, и да се пропаст наставља на много начина и у Путиновој Русији. Ипак, од тога смо сви начињени.

Ваша јунакиња није обична, јер има сложено афро-руско-јеврејско порекло. Да ли је то симбол популарне мултикултуралности?

Не, баш супротно. Као и са Азбестом 2, желела сам да постигнем да своје постојање Саша у потпуности дугује совјетском режиму. Она је полу-црнкиња захваљујући околностима организованог државног догађаја. Наиме, због чињенице да обичан свет није могао да подиже своју тамнопуту децу у московској расистичкој средини, Сашиног оца су усвојили људи из више класе, што Сашу чини и Јеврејком. Хтела сам да пишем о расизму, и компликовано порекло моје јунакиње дозволило ми је да истражујем све његове видове. Расизам у Русији, расизам у руској дијаспори у Америци, амерички расизам. Намера ми је била да пишем о извештачености концепта расе, и о томе колико је расизам условљен социјалним контекстом. Такође сам желела да укажем на то да је готово једино нормално место за живот моје јунакиње Њујорк. Америчко друштво је још увек расистичко и подељено. Међутим, Њујорк је тако разнолик град, који охрабрује поглед у будућност без расизма.

Ваша јунакиња је другачија јер је отишла, и Ви сте отишли. Има ли стварног бега и какав је живот емигранта у Америци?

Живот емигранта увек је тежак. Ја сам емигрирала 1991. године. У то време, у Москви, имали смо купоне за хлеб и празне рафове у продавницама, тако да је емиграција била лак избор. За мене лично, материјални изазов Америке био је мање примамљив од могућности да упознам ново поднебље, и да премостим две културе и два језика. Било ми је врло тешко током првих неколико година: многи људи тада постану огорчени и депресивни и, нажалост, многи одбаце америчку културу а да је и не упознају. За мене је било најтеже да преживим период прилагођавања, али ми је то, уједно, био и најузбудљивији део боравка у Америци. То се догодило када сам се из Аризоне преселила у Чикаго. Док сам живела у Аризони, недостајала ми је Москва, снег, промене годишњих доба, градска врева, музеји, подземна железница. Изненада, у Чикагу су почели да ми недостају пустиња и планине. Онда сам сав новац потрошила на авионску карту до Аризоне, и имала сам јасан осећај – овде припадам.

Какав је живот сликара емигранта?

Живот сликара врло је тежак. Поред неколико галерија, нема тржишта за слике. Неки зарађују од подучавања, али за већину сликање је хоби, док се професионално баве нечим другим. Овде практично нема подршке уметницима на неком државном нивоу, и не постоји нешто што би одговарало Удружењу совјетских уметника у Америци.

У књизи сте цитирали Осипа Мандељштама. Колико се богата руска култура и књижевност одражавају у ономе што радите?

Многи млађи људи знају за Мандељштама, јер су његове песме, први пут после дугогодишње забране, објављиване у Русији док смо расли. Углавном, рекла бих да Руси имају више дубоког поштовања према песницима и писцима, него Американци. Овде деца не памте поезију као руска деца. Од руских писаца волим Толстоја и сваке године поново ишчитам "Рат и мир" и "Ану Карењину". Толстој је био тако мудар човек, оно што је написао погађа као чекић у главу, невероватно узбудљиво и силовито. Ових дана посебно ме занимају његове кратке приче и есеји. Волим Михаила Булгакова, Јосифа Бродског, Мандељштама, Марину Цветајеву. Волим Набокова.

Чега се радо сећате из детињства, шта Вам недостаје?

Бака и деда. Да говорим руски сваки дан, да будем тинејџерка у Москви 1987. године, док траје перестројка. То осећање да, док живимо, стварамо историју. Да имам 14 година и да сам заљубљена први пут.