Snovi o Japanu

Specijalno za Politiku

Pariz – Do ove jeseni, u Parizu decenijama nije bila postavljena izložba Van Goga, slavnog slikara koji je veći deo života proveo u lepotama Provanse, između Arla i Sen Remija.

Sve je već rečeno o njegovoj psihološkoj krhkosti i krizama praćenim halucinacijama, o njegovom kratkotrajnom zajedničkom životu sa Gogenom, kao i o posledicama hipersenzibilnosti jedne ranjive duše na čudesno delo koje je ostalo potpuno nepriznato i neshvaćeno za slikareva života.

Ali s pravom se možemo zapitati nije li preterano analiziranje psihičkih poremećaja gurnulo u drugi plan ono osnovno, a to su snažne slike koje ostavljaju bez daha.

Jedan tradicionalniji pristup Van Gogovom delu upućuje, začudo, na umetnost koja predstavlja suštu suprotnost vangogovskoj olujnoj poetici, na dela čvrste kompozicije japanskog grafičara Hirošige (1797–1858) koja zrače harmonijom, vedrinom i unutrašnjim mirom.

Ovaj vrhunski majstor doveo je takozvane ukijo drvoreze pejzaža do savršenstva. Ukijo, najupečatljiviji izraz prosperiteta grada Edo (staro ime Tokija do 1868), doslovno znači „slika plutajućeg sveta” i teži da predstavi kroz smenjivanje četiri godišnja doba prolazak vremena i života u svetu koji je samo iluzija, na šta nas podseća budizam.

Hirošigini drvorezi, plod skica koje je umetnik načinio za vreme putovanja slavnim drumom što je povezivao Edo s Nagojom, Kjotom i Osakom, uvode nas u dubinu drevnog Japana iz snova.

Ljubitelji slikarstva koji se u narednim mesecima zateknu u Parizu mogu videti oba umetnika pod istim krovom, na dve izložbe postavljene jedna do druge: „Hirošiga, umetnost putovanja” i „Van Gog, snovi o Japanu”. Ovaj čudesni susret suprotnosti danas svojim posetiocima pruža čuvena Pinakoteka, jedan od najuglednijih muzeja u Parizu, poznat po originalnim koncepcijama koje često izrode veliki umetnički događaj.

Tako se i danas pamti izložba iz 2010: „Edvard Munk ili anti-Krik”, organizovana bez čuvenog „Krika” (1893), koja nam je pokazala koliko zapravo ne poznajemo bogato delo velikog norveškog slikara svodeći ga na jednu sliku, slavnu poput „Monalize”.

Sučeljavanje Van Goga i Hirošige smatra se neverovatno smelim poduhvatom. Iako je poznat uticaj japanskih gravira na Van Goga, koji je po njima preturao na tavanu Samuela Binga, pariskog kolekcionara ukijoa, istraživačka paralela Pinakoteke nam otkriva da je on daleko veći nego što se verovalo.

Van Gogov „japanizam”, nadahnuće japanskim gravirama i posebno Hirošigom, ne svodi se samo na nekoliko poznatih dela holandskog slikara; većina Van Gogovih pejzaža, počevši od 1887, konstruisana je „oko jednog referentnog sistema u čijem središtu se nalazi, gotovo sistematično, Hirošigino delo”, kaže direktor Pinakoteke i autor izložbi Mark Restelini.

Predstavljajući četrdesetak Van Gogovih ostvarenja, pionirski poduhvat Pinakoteke baca novo svetlo na jednog od najvećih slikara svih vremena. Ujedno nas poziva na meditaciju, na unutrašnje putovanje sa Hirošigom.