Tri priče za dve čitulje i slikara

Mračno da mračnije, čini se, ne može biti. Taj mrak debitantskog filma „Vir” scenariste i reditelja Bojana Vuka Kosovčevića, toliko je od početnih do završnih scena kontinuirano zgusnut, da gledalac nema kada da uhvati vazduh i pripremi se za sledeću „porciju” sadržaja priče čiji su junaci oni koji su se, tokom devedesetih godina prošlog veka, međusobno viđali i pozdravljali u čituljama.

Posle ovako sročene uvodne, a po gledanje filma, prilično nestimulativne konstatacije, treba očekivati pitanje: „Ma koga interesuje da na gomili gleda samo skinhedse, žestoke momke i prolupale učesnike rata sa posttraumatskim sindromom?”. Stvar je, međutim, u tome što ga ovako, unapred, ne treba postavljati.

Kosovčevićev film „Vir” jednostavno vredi gledati. I kao čudesan, a ispostavlja se i funkcionalan, žanrovski hibrid. I kao film čiji je narativni princip postavljen i realizovan kroz neuobičajenu formu filmskog triptiha, odnosno kao kvaziomnibus od tri međusobno ciklično povezane priče koje tvore prilično konzistentnu celinu. I kao debitantsko delo koje ukazuje da postoji čitava jedna generacija mladih i nadarenih autora i protagonista, stasalih van uobičajenog školskog sistema beogradskog FDU, generacija koja je filmsko znanje stekla na Akademiji umetnosti. I konačno, kao film koji, iz svih već pobrojanih razloga, predstavlja neku vrstu osveženja na domaćoj filmskoj sceni.

Bojan Vuk Kosovčević je kao mladi autor, rešio da nam ispriča svoja sećanja na devedesete godine prošlog veka, tokom kojih je odrastao, gledajući po dvorištima svog betonskog beogradskog naselja upravo junake svog filma. U prvoj priči „Koreni mržnje”, u formi trilera, to je frustrirani skinheds Bogdan (Nebojša Đorđević) sa erupcijama mržnje i prema sebi i prema okolini. U priči „Sumrak idola”, u formi akcione krimidrame, to je žestoki Kale (Srđan Pantelić), poslednji preživeli iz klana, momak sa PPP sindromom – pištolj, pejdžer, džip „pajero”, i zlatnim lancima. U poslednjoj i najdramatičnijoj storiji „Vir”, u formi ratnog horora sa elementima utvara, to je Grof (izvanredan Nenad Okanović, ujedno i agilni producent filma), istraumatizovani povratnik sa okolnih ratišta, mobilizovani i u rat poslati nedovršeni student slikarstva, lik koji slikajući mural halucinantnog vrtloga sugeriše gledaocu da senke prošlosti još nisu nestale.

Tu se negde nalazi i poruka ovog povremeno čak hiperrealističkog, brutalno nasilnog „mrak” filma, u kojem su likovi Bogdana i Kaleta više stripovski plošno nego motivaciono duboko „naslikani”, dok je lik Grofa posebna priča. Čini se i najkvalitetnija. Ne pamtim kada sam na velikom platnu gledala tako ubedljive scene sveg mogućeg užasa rata i njegovih posledica. Kosovčević za to zaslužuje čestitke. Baš kao što mu valja čestitati i na načinu na koji je „upotrebio” i tretirao tri velike, iskusne zvezde: Emira Kusturicu, Mirjanu Karanović i Dragana Nikolića, koji su od svojih minijatura načinili nezaboravne uloge.