Detelina raste u pabu

Lepo su to Irci smislili pa uradili. Prosto da niko ne poveruje kako je lako izaći iz sirotinjskih gaća. Ko je zaboravio, Džojsova zemlja kiša i magle, puna misterioznih priča, bila je mesto iz koga se beži u beli svet. Bila je crkveni miš Evrope, a onda je za dvadeset godina uspela da napravi ekonomsko čudo a sačuva dušu!? (Gle, zar to nije čudo nad čudima.)
Fondove Evropske unije su tako uspešno oplodili da je danas Irska najveći svetski izvoznik softvera i folklora (keltsko klot-frket kolo); skoro da nema nezaposlenih, na 10 odsto stanovništva popela se uvezena radna snaga iz Kine i Južne Afrike; od četiri miliona Iraca 900.000 studira.

Nacija se vidno podmladila – 41,2 odsto ima manje od 25 godina, broj pušača se smanjio za trećinu u odnosu na prošlu deceniju.

I još na sve te zdravorazumske uspehe, nisu propustili nijednu priliku za dobar provod. Valjda zbog večito tmurnog neba nad glavom i 200 kišnih dana kada lije iz crnih oblaka, i valjda zbog atlantskog vetra i temperature koja se retko popne iznad 15 Celzijusovih, tek – Irci ne vole tišinu. Obožavaju da se druže, što trezni, što pijani. Svetski su rekorderi u slanju SMS poruka i odlasku u bioskop, sigurno i u prestvarnom shvatanju izmišljenog. U njihovoj svesti izmešane su priča i realnost. Na pabu "Davy Burnes" ukucana je tabla "Leopold Blum je bio ovde". Gostima se preporučuje da naruče isto ono što je u romanu "Uliks" jeo Džojsov lik – sendvič s gorgonzolom i čašu burgundca! (Eh, kako divno zaluđen narod.)

"Kanarinac se ceni po pevanju, a čovek po priči", piše iznad šanka novinarskog "Palace" paba. A isto to bi se moglo reći i za sam pab. Pravi pab se nikada ne kreči, ceni se po tome koliko slojeva dima je nahvatano na tavanici, inventar se ne menja jer bi se time ukinula priča paba, njegova duša.

U pabu se priča i pije "ginis" pivo (4,5 evra čaša). Kod pravog "ginisa" detelina-schamrock je boje slonovače i ostaje na dnu krigle kad se ispije sva tekućina boje ebonovine. Uz "ginis" se galami, jede rostbif i domaći senf (za doručak ide uz ostrige). Piju ga podjednako i žene, koje ignorišu pivsko salce noseći kratke suknjice i majice s dugačkim rukavima i dubokim dekolteom na grudima i leđima. Makar napolju padala ledena kiša. Klade se daljinski na konje, navijaju (bez tuča) načičkani pred televizorom, gledaju da što ređe izlaze iz paba i da ga ne menjaju. Uživaju i u svom cinizmu, nepoštovanju titula, zadirkivanju, pogledu pravo u oči, u reputaciji Dablina kao najpijanijeg grada na svetu i ne ljute se kad čuju poslovicu: "Irca ne treba razumeti, samo mu treba nazdraviti".