Javna rasprava o zakonu – obaveza

Od ukupno 176 zakona koji su usvojeni u periodu od jula 2010. do jula 2011. godine u 133 slučaja uopšte nije bila organizovana javna rasprava, podatak je iz istraživanja koje je sprovela Transparentnost Srbija. To su akta koja su usvojili Narodna skupština, Skupština AP Vojvodine, Skupština grada Beograda i skupštine gradova. Pokazalo se da se javne rasprave sprovode u malom broju slučajeva i najčešće samo formalno. U uzorak istraživanja nisu bili uključeni zakoni kojima se ratifikuju međunarodni sporazumi ili kojima se daju garancije i kontragarancije na kredite, kao ni zakoni kojima se u manjoj meri menja sadržina propisa.

Ali i kada se organizuju javne rasprave, ne može se reći da one u potpunosti ispunjavaju očekivanja. Jer, nekada je to samo jedan skup sa pozvanim učesnicima, ili se na internet sajt postavlja nacrt zakona ili odluke bez objavljivanja predloga učesnika ili odgovora zbog čega predlozi nisu prihvaćeni, navodi se u istraživanju. Od 133 slučaja u kojima javna rasprava nije održana, u 14 je bilo interresornog usaglašavanja u devet je postojao neki vid obaveštavanja javnosti a u jednom slučaju je u okviru institucije organizovan okrugli sto o aktu u proceduri.

TS najavljuje novo istraživanje na ovu temu čiji će rezultati biti poznati u martu naredne godine, i predlaže vlastima da usvoje propise po kojima će javne rasprave tokom pripreme zakona postati obavezne. TS smatra da su javne rasprave bitne u borbi protiv korupcije jer sprečavaju da se skriveni interesi pretvore u zakonski tekst, omogućavaju da se propisi poboljšaju i da se čuje glas zainteresovanih građana.

U izbornoj kampanji je zakon o javnim nabavkama bio najavljivan kao jedan od ključnih. Rečeno je da će uštedeti Srbiji i više od pola milijarde evra i da će sigurno biti na javnoj raspravi. Nemanja Nenadić, programski direktor TS-a, kaže da je zakon o javnim nabavkama iznet na javnu raspravu, ali da je pitanje koliko će primedbi biti uvršteno u akt. „I kada ima javne rasprave nedostaje to što se ne vidi zašto nešto nije prihvaćeno. Zakon o državnoj upravi i Poslovnik Vlade preciziraju da se javne rasprave održavaju samo kada ministarstva pripremaju zakone. Precizira se da se javne rasprave održavaju ako se bitno menja uređenje neke oblasti i ako postoji interes javnosti, ali je sve to ostavljeno ministarstvima na procenu. Zato TS predlaže da se, izmenama zakona, uvede obaveza organizovanja javnih rasprava uz preciziranje minimalnih rokova za njeno trajanje i uređenje sadržaja.”

Nenadić kaže da je neophodno da se zna kako se sprovodi javna rasprava. Umesto što se organizuje jedan ili dva skupa, zapiše se šta je ko rekao, pa se to ugradi ili ne u akt, ili se samo postavi na sajt. „Postavljanje dokumenata sa javne rasprave na internet stranice trebalo bi da bude minimalna obaveza, uz mogućnost da se javna rasprava održi sa ekspertima ili udruženjima. Trebalo bi propisati minimalan obim podataka koji treba da bude objavljen uz propis, ali i obavezu da se objave prispeli predlozi i da se obrazloži zbog čega jesu ili nisu prihvaćeni. Izmenama propisa trebalo bi uspostaviti kontrolne mehanizme za slučaj da javna rasprava nije održana, jer sada nema posledica ako se to ne učini, kao što se ne čini, jer ima mnogo zakona po hitnom postupku.”

Stevan Lilić, profesor Pravnog fakulteta, kaže da je javna rasprava sa stanovišta savremenih civilizacijskih standarda obavezna. „Uvek mora da postoji saglasnost onih nad kojima se primenjuje pravo. Građani žele da plate porez ali žele i da znaju gde ide taj dinar. To je transparentnost i na tome rade nevladine organizacije. Osim toga što javne rasprave doprinose tehničkom i normativnom poboljšanju zakona, izbegavaju se i prevarne radnje. Javnom raspravom zovemo kada se kaže nešto javno, ali ona podrazumeva i obavezu da se daju i odgovori, što kod nas ne postoji. Potrebno je da se uvek zna šta je ko predložio. Za građane Srbije je to najefikasniji i najjeftiniji metod. Inače će se događati, kao što se dogodilo 2009. godine, kada je donet Zakon o upravnim sporovima, da nam Evropa ukazuje na greške. Ima još zakona za koje Evropa kaže da su neusklađeni”, kaže Lilić.