Јавна расправа о закону – обавеза

Од укупно 176 закона који су усвојени у периоду од јула 2010. до јула 2011. године у 133 случаја уопште није била организована јавна расправа, податак је из истраживања које је спровела Транспарентност Србија. То су акта која су усвојили Народна скупштина, Скупштина АП Војводине, Скупштина града Београда и скупштине градова. Показало се да се јавне расправе спроводе у малом броју случајева и најчешће само формално. У узорак истраживања нису били укључени закони којима се ратификују међународни споразуми или којима се дају гаранције и контрагаранције на кредите, као ни закони којима се у мањој мери мења садржина прописа.

Али и када се организују јавне расправе, не може се рећи да оне у потпуности испуњавају очекивања. Јер, некада је то само један скуп са позваним учесницима, или се на интернет сајт поставља нацрт закона или одлуке без објављивања предлога учесника или одговора због чега предлози нису прихваћени, наводи се у истраживању. Од 133 случаја у којима јавна расправа није одржана, у 14 је било интерресорног усаглашавања у девет је постојао неки вид обавештавања јавности а у једном случају је у оквиру институције организован округли сто о акту у процедури.

ТС најављује ново истраживање на ову тему чији ће резултати бити познати у марту наредне године, и предлаже властима да усвоје прописе по којима ће јавне расправе током припреме закона постати обавезне. ТС сматра да су јавне расправе битне у борби против корупције јер спречавају да се скривени интереси претворе у законски текст, омогућавају да се прописи побољшају и да се чује глас заинтересованих грађана.

У изборној кампањи је закон о јавним набавкама био најављиван као један од кључних. Речено је да ће уштедети Србији и више од пола милијарде евра и да ће сигурно бити на јавној расправи. Немања Ненадић, програмски директор ТС-а, каже да је закон о јавним набавкама изнет на јавну расправу, али да је питање колико ће примедби бити уврштено у акт. „И када има јавне расправе недостаје то што се не види зашто нешто није прихваћено. Закон о државној управи и Пословник Владе прецизирају да се јавне расправе одржавају само када министарства припремају законе. Прецизира се да се јавне расправе одржавају ако се битно мења уређење неке области и ако постоји интерес јавности, али је све то остављено министарствима на процену. Зато ТС предлаже да се, изменама закона, уведе обавеза организовања јавних расправа уз прецизирање минималних рокова за њено трајање и уређење садржаја.”

Ненадић каже да је неопходно да се зна како се спроводи јавна расправа. Уместо што се организује један или два скупа, запише се шта је ко рекао, па се то угради или не у акт, или се само постави на сајт. „Постављање докумената са јавне расправе на интернет странице требало би да буде минимална обавеза, уз могућност да се јавна расправа одржи са експертима или удружењима. Требало би прописати минималан обим података који треба да буде објављен уз пропис, али и обавезу да се објаве приспели предлози и да се образложи због чега јесу или нису прихваћени. Изменама прописа требало би успоставити контролне механизме за случај да јавна расправа није одржана, јер сада нема последица ако се то не учини, као што се не чини, јер има много закона по хитном поступку.”

Стеван Лилић, професор Правног факултета, каже да је јавна расправа са становишта савремених цивилизацијских стандарда обавезна. „Увек мора да постоји сагласност оних над којима се примењује право. Грађани желе да плате порез али желе и да знају где иде тај динар. То је транспарентност и на томе раде невладине организације. Осим тога што јавне расправе доприносе техничком и нормативном побољшању закона, избегавају се и преварне радње. Јавном расправом зовемо када се каже нешто јавно, али она подразумева и обавезу да се дају и одговори, што код нас не постоји. Потребно је да се увек зна шта је ко предложио. За грађане Србије је то најефикаснији и најјефтинији метод. Иначе ће се догађати, као што се догодило 2009. године, када је донет Закон о управним споровима, да нам Европа указује на грешке. Има још закона за које Европа каже да су неусклађени”, каже Лилић.