Preduzeća javna, direktori stranački

Skoro sve stranke u kampanji su se zalagale za departizaciju javnih preduzeća, posle izbora dešava se suprotno. U vladajućoj koaliciji došloje do njihovepodele: SNS je dobio „Lutriju Srbije”, SDPR, „Telekom”, EPS, „Elektromrežu Srbije”, „Transnaftu”, „Srbijavode”, rudnike, Srpsku banku i Jumbes banku. SPS je dobio „Srbijagas”, „Jat”, „Železnicu”, „Galeniku”, „Dunav osiguranje” i „Puteve Srbije”. URS je dobio aerodrom, skijališta, Komercijalnu banku. PUPS je dobio PTT, Poštansku štedionicu i Fond PIO. SDPS je dobio „Srbijašume”. Status „zlatne koke” ili „koke nosilje” ima „Telekom” koji uvek preuzima najjača stranka.

Vlada Srbije za direktore javnih preduzeća imenuje potpredsednike stranaka i ostale partijske funkcionere, iako sedma tačka u koalicionom sporazumu obavezuje potpisnice da „sprovedu princip departizacije funkcija u javnim preduzećima”. Jedan broj direktora imenovan jeranije ali ostaju na funkcijama jer je njihova partija i dalje u vladi.Druge je imenovala nova vlada, treći su u v. d.statusu,ačetvrti će prolaziti proceduru konkursa. Nema jasnih kriterijuma koji direktor je dobar a koji nije, osim da su najbolji „oni naši”. U partijskim „čistkama” direktora mogu stradati i retki a dobri menadžeri. Postoji jedan apsurd:najuspešniji direktori su i u najvećoj opasnosti jer su svoja preduzeća učinili dovoljno atraktivnim. Ako ste neuspešan, onda ništa. Dugovi se fakturišu vladi. Zato najveći broj javnih preduzeća spada među gubitaše. Za gubitke i minuse nalazi se izgovor da je takva bila socijalna politika ili je za sve kriva ekonomska kriza. Premanekim procenama,ukupni gubitak javnih preduzeća iznosi četiri i po milijarde evra. Ako je to tačno, onda se potvrđuje uvreženo mišljenje o javnim preduzećima kao „kravama muzarama“. Procenjuje se da u Srbiji posluje oko 1.300 javnih preduzeća, koja su pod državnom kontrolom, u vlasništvu države, u restrukturisanjuili stečaju. Procena Fiskalnog saveta je da ih ima oko 700, od čega je 50 republičkih i 650 lokalnih. Svaka vlast, pa i ova, nastoji da nagradi stranačke aktiviste visokim položajima. Situirati partijske kadrove i promovisati interese svojih finansijera dve su nove funkcije političkih partija. Partije preko svojih ljudi isisavaju resurse iz preduzeća takozvanimtunelovanjem. Ljudi koji su u firmama pre privatizacije, dislociraju aktivu društvenih preduzeća u sopstvene firme i na taj način prisvajaju društvenu svojinu. Isisavanje društvene svojine to jestaktive preduzeća moguće je, jer još postoje pravne praznine, odnosno rupe u zakonu. Osim toga, ne postoji širi konsenzus koja preduzeća treba privatizovati a koja nisu za privatizaciju, kao ni koja mogu da ulaze u javno-privatna partnerstva i slično. Nasuprot tome, državno vlasništvo nad javnim preduzećima još je veliko,delimično i zbog otpora političkih partija da izgube „vlasništvo” nad tako izdašnim resursima. Stranke od svojih direktora traže i malo „reketa” za stranačku kasu.

Vlada je pripremila Predlog zakona o javnim preduzećima kojim se predviđa raspisivanje konkursa za direktore. Po jednom scenariju,razrešiće se svi direktori koje imenuje vlada. Zatim će vlada imenovati svoje v. d.direktora. Na taj način će se dobiti na vremenu, proizvešće se privid departizacije, daće se šansa „svojim” ljudima gladnim i žednim da uđu u sistem, da se pripreme za konkurs, napišu svoj program i na kraju konkurišu. Vlada bi raspisala konkurs pa ako neko nije uspeo da se pripremi da prođe, i ne zaslužuje to mesto. Tako u predlogu zakona, za direktore „opet” mogu biti izabrani i visoki funkcioneri stranaka. Uslov je „da nije član organa političke stranke, odnosno da mu je određeno mirovanje u vršenju funkcije u organu političke stranke”. Nešto kao guvernerka. U iščekivanju zakona, nekima se žuri. Mlađi Krkobabić je insistirao na imenovanju a ne na v. d.statusu. Bajatovića je vlada imenovala, iako to nije ni bilo na njenom dnevnom redu. Slučajno ili ne, baš na dan kada je potpredsednik Ruske vlade, Dimitrij Rogozin posetio Srbiju.

Ideju da se izbor direktora vrši putem javnog konkursa treba svakako pozdraviti. Ostaje pitanje zašto na konkurs ne idu svi direktori. Neophodno je utvrditi jasne kriterijume na osnovu kojihse pravi razlika između uspešnih i neuspešnih preduzeća i/li direktora. Gubici u pojedinim firmama mogu biti rezultat nekompetentnog menadžmenta, ali i politike vlade s netržišnim cenama pojedinerobei usluga jer se na taj način kupuje ili održava socijalni mir. Neophodno je jačati mehanizme kontrole, kako vladapreko svojih predstavnika, tako i od drugih relevantnih institucija, kao što su Državna revizorska institucija, Komisija za zaštitu prava ponuđača, Agencija za borbu protiv korupcije i druge. Nesumnjivo jeda će odnos prema javnim preduzećima biti još jedan važan test za novu vladu.

Slaviša Orlović

profesor Fakulteta političkih nauka