Предузећа јавна, директори страначки

Скоро све странке у кампањи су се залагале за департизацију јавних предузећа, после избора дешава се супротно. У владајућој коалицији дошлоје до њиховеподеле: СНС је добио „Лутрију Србије”, СДПР, „Телеком”, ЕПС, „Електромрежу Србије”, „Транснафту”, „Србијаводе”, руднике, Српску банку и Јумбес банку. СПС је добио „Србијагас”, „Јат”, „Железницу”, „Галенику”, „Дунав осигурање” и „Путеве Србије”. УРС је добио аеродром, скијалишта, Комерцијалну банку. ПУПС је добио ПТТ, Поштанску штедионицу и Фонд ПИО. СДПС је добио „Србијашуме”. Статус „златне коке” или „коке носиље” има „Телеком” који увек преузима најјача странка.

Влада Србије за директоре јавних предузећа именује потпредседнике странака и остале партијске функционере, иако седма тачка у коалиционом споразуму обавезује потписнице да „спроведу принцип департизације функција у јавним предузећима”. Један број директора именован јераније али остају на функцијама јер је њихова партија и даље у влади.Друге је именовала нова влада, трећи су у в. д.статусу,ачетврти ће пролазити процедуру конкурса. Нема јасних критеријума који директор је добар а који није, осим да су најбољи „они наши”. У партијским „чисткама” директора могу страдати и ретки а добри менаџери. Постоји један апсурд:најуспешнији директори су и у највећој опасности јер су своја предузећа учинили довољно атрактивним. Ако сте неуспешан, онда ништа. Дугови се фактуришу влади. Зато највећи број јавних предузећа спада међу губиташе. За губитке и минусе налази се изговор да је таква била социјална политика или је за све крива економска криза. Преманеким проценама,укупни губитак јавних предузећа износи четири и по милијарде евра. Ако је то тачно, онда се потврђује уврежено мишљење о јавним предузећима као „кравама музарама“. Процењује се да у Србији послује око 1.300 јавних предузећа, која су под државном контролом, у власништву државе, у реструктурисањуили стечају. Процена Фискалног савета је да их има око 700, од чега је 50 републичких и 650 локалних. Свака власт, па и ова, настоји да награди страначке активисте високим положајима. Ситуирати партијске кадрове и промовисати интересе својих финансијера две су нове функције политичких партија. Партије преко својих људи исисавају ресурсе из предузећа такозванимтунеловањем. Људи који су у фирмама пре приватизације, дислоцирају активу друштвених предузећа у сопствене фирме и на тај начин присвајају друштвену својину. Исисавање друштвене својине то јестактиве предузећа могуће је, јер још постоје правне празнине, односно рупе у закону. Осим тога, не постоји шири консензус која предузећа треба приватизовати а која нису за приватизацију, као ни која могу да улазе у јавно-приватна партнерства и слично. Насупрот томе, државно власништво над јавним предузећима још је велико,делимично и због отпора политичких партија да изгубе „власништво” над тако издашним ресурсима. Странке од својих директора траже и мало „рекета” за страначку касу.

Влада је припремила Предлог закона о јавним предузећима којим се предвиђа расписивање конкурса за директоре. По једном сценарију,разрешиће се сви директори које именује влада. Затим ће влада именовати своје в. д.директора. На тај начин ће се добити на времену, произвешће се привид департизације, даће се шанса „својим” људима гладним и жедним да уђу у систем, да се припреме за конкурс, напишу свој програм и на крају конкуришу. Влада би расписала конкурс па ако неко није успео да се припреми да прође, и не заслужује то место. Тако у предлогу закона, за директоре „опет” могу бити изабрани и високи функционери странака. Услов је „да није члан органа политичке странке, односно да му је одређено мировање у вршењу функције у органу политичке странке”. Нешто као гувернерка. У ишчекивању закона, некима се жури. Млађи Кркобабић је инсистирао на именовању а не на в. д.статусу. Бајатовића је влада именовала, иако то није ни било на њеном дневном реду. Случајно или не, баш на дан када је потпредседник Руске владе, Димитриј Рогозин посетио Србију.

Идеју да се избор директора врши путем јавног конкурса треба свакако поздравити. Остаје питање зашто на конкурс не иду сви директори. Неопходно је утврдити јасне критеријуме на основу којихсе прави разлика између успешних и неуспешних предузећа и/ли директора. Губици у појединим фирмама могу бити резултат некомпетентног менаџмента, али и политике владе с нетржишним ценама појединеробеи услуга јер се на тај начин купује или одржава социјални мир. Неопходно је јачати механизме контроле, како владапреко својих представника, тако и од других релевантних институција, као што су Државна ревизорска институција, Комисија за заштиту права понуђача, Агенција за борбу против корупције и друге. Несумњиво једа ће однос према јавним предузећима бити још један важан тест за нову владу.

Славиша Орловић

професор Факултета политичких наука