Velika kineska seoba

Od našeg specijalnog izveštača

Peking – Putovanje od grada Ćifu, u kineskoj provinciji Šandong, do prestonice najmnogoljudnije zemlje na svetu traje nešto više od dva sata. Za to vreme pređe se razdaljina od 535 kilometara. Ali ne avionom, već – vozom, jednim od onih čija maksimalna brzina dobrano prelazi 400 kilometara na sat, a koji Kinom krstare već nekoliko godina. Mi smo tog dana jurili „svega” 308 kilometara na sat.

Malo je zemalja u svetu u kojima pre podne možete da posetite neke od tehnološki najsavremenijih svetskih kompanija, a već posle ručka krenete u obilazak drevnih građevina, čija istorija seže u vremena daleko pre početka naše ere. Upravo takva je današnja Kina: jedinstvo tradicije koja opstaje već milenijumima i najsavremenije tehnologije. To jedinstvo vidljivo je na svakom koraku: na ulicama, pijaci, u firmama, u ponašanju ljudi, temama o kojima razgovaraju. I što je najvažnije, sve funkcioniše.

Svakodnevni život u dalekoistočnom džinu, poput voza između Ćifua i Pekinga, ubrzan je do maksimuma. Tu brzinu diktiraju najsavremenija tehnološka rešenja, kompjuterske mreže koje kontrolišu sve, od saobraćaja do kućne elektronike, ili solarnih panela na semaforima. Slično je i sa tehničkim pomagalima na svakom radnom mestu, u kancelarijama, fabrikama.

Ta brzina nosi sa sobom i stres. Kako nam objašnjava kolega iz Kineskog radija, u Kini trenutno ima 180 miliona onih koji još nisu zaplovili u bračne vode, a stasali su za takav korak. I to je trend koji, kako navodi, traje od 2000. Svakodnevica od mladih ljudi traži puno angažovanje na poslu, stalnu potragu za novim znanjima, prilagođenim industrijalizaciji koja je zemlju i dovela u poziciju druge najmoćnije privrede sveta. U takvom svetu, vremena za ljubav kao da nema baš napretek.

Da navedeni trend neće skoro usahnuti potvrđuje i državna politika pretvaranja seoskog stanovništva u novu radnu snagu toliko neophodnu modernoj industriji. Mnogi ovdašnji eksperti skloni su čak da kao glavnu pokretačku silu privrede vide upravo u ubrzanoj urbanizaciji. Cela naselja su u izgradnji. Po ulicama je bezbroj bilborda na kojima se po povoljnoj ceni nude novoizgrađeni stanovi.

Rezultat ne izostaje: ovi „sveži građani”, iako svesni da postaju deo armije jevtine radne snage, spremni su na žrtvu. Uostalom, život u gradu svakako je udobniji nego na selu.

Prema zvaničnim podacima, u proteklih 30 godina urbanizacija je u Kini sa 17,9 procenata skočila na više od 50 odsto. Podaci kazuju i da je 2011, od oko milijardu i trista miliona kineskih građana, njih oko 690 miliona, 51,3 odsto, živelo u urbanim sredinama. To je za 12,2 procenta više nego pre svega jednu deceniju.

Takođe, računica kazuje da premeštanje samo jedne osobe iz seoske u gradsku sredinu košta oko 100.000 juana, ili 15.730 američkih dolara. Naravno, reč je, pre svega, o neophodnom investiranju u infrastrukturu i javne službe, škole, bolnice... i sve ono što zahteva gradski život.

Ovakva promena donosi i nove navike, nove prohteve, želje. Kineski gradovi se danas ni po čemu ne razlikuju od zapadnih. Prodavnice su prepune i skupih i jevtinih proizvoda. Tu su, jedni pored drugih, „armani” i „epl”, ali i jevtini kineski proizvodi kakve nalazimo i na našim buvljacima. Prosečna novinarska plata je od 1.000 do 1.500 evra, dok mesečni najam jednosobnog stana košta oko 200 evra.

Glavna mesta okupljanja mladih su, naravno, parkovi i tržni centri. Po ulicama kruže najmoderniji, i skupi, automobili. Istovremeno, na trotoarima i ispred ulaza u velelepna zdanja moguće je zateći klasičnu sirotinju, okupljenu oko vatre i kartonskih kutija, onu koju modernizacija zemlje kao da nije ni okrznula.

Takva Kina danas se nalazi na samoj granici da postane najmoćnija privreda na svetu. Procene kazuju da je trenutak kada će ta granica biti i konačno pređena, na dohvat ruke.

Sudeći prema onome što pruža vožnja superbrzim vozom od Ćifua do Pekinga, Kina zna u kojem pravcu je krenula.