Велика кинеска сеоба

Од нашег специјалног извештача

Пекинг – Путовање од града Ћифу, у кинеској провинцији Шандонг, до престонице најмногољудније земље на свету траје нешто више од два сата. За то време пређе се раздаљина од 535 километара. Али не авионом, већ – возом, једним од оних чија максимална брзина добрано прелази 400 километара на сат, а који Кином крстаре већ неколико година. Ми смо тог дана јурили „свега” 308 километара на сат.

Мало је земаља у свету у којима пре подне можете да посетите неке од технолошки најсавременијих светских компанија, а већ после ручка кренете у обилазак древних грађевина, чија историја сеже у времена далеко пре почетка наше ере. Управо таква је данашња Кина: јединство традиције која опстаје већ миленијумима и најсавременије технологије. То јединство видљиво је на сваком кораку: на улицама, пијаци, у фирмама, у понашању људи, темама о којима разговарају. И што је најважније, све функционише.

Свакодневни живот у далекоисточном џину, попут воза између Ћифуа и Пекинга, убрзан је до максимума. Ту брзину диктирају најсавременија технолошка решења, компјутерске мреже које контролишу све, од саобраћаја до кућне електронике, или соларних панела на семафорима. Слично је и са техничким помагалима на сваком радном месту, у канцеларијама, фабрикама.

Та брзина носи са собом и стрес. Како нам објашњава колега из Кинеског радија, у Кини тренутно има 180 милиона оних који још нису запловили у брачне воде, а стасали су за такав корак. И то је тренд који, како наводи, траје од 2000. Свакодневица од младих људи тражи пуно ангажовање на послу, сталну потрагу за новим знањима, прилагођеним индустријализацији која је земљу и довела у позицију друге најмоћније привреде света. У таквом свету, времена за љубав као да нема баш напретек.

Да наведени тренд неће скоро усахнути потврђује и државна политика претварања сеоског становништва у нову радну снагу толико неопходну модерној индустрији. Многи овдашњи експерти склони су чак да као главну покретачку силу привреде виде управо у убрзаној урбанизацији. Цела насеља су у изградњи. По улицама је безброј билборда на којима се по повољној цени нуде новоизграђени станови.

Резултат не изостаје: ови „свежи грађани”, иако свесни да постају део армије јевтине радне снаге, спремни су на жртву. Уосталом, живот у граду свакако је удобнији него на селу.

Према званичним подацима, у протеклих 30 година урбанизација је у Кини са 17,9 процената скочила на више од 50 одсто. Подаци казују и да је 2011, од око милијарду и триста милиона кинеских грађана, њих око 690 милиона, 51,3 одсто, живело у урбаним срединама. То је за 12,2 процента више него пре свега једну деценију.

Такође, рачуница казује да премештање само једне особе из сеоске у градску средину кошта око 100.000 јуана, или 15.730 америчких долара. Наравно, реч је, пре свега, о неопходном инвестирању у инфраструктуру и јавне службе, школе, болнице... и све оно што захтева градски живот.

Оваква промена доноси и нове навике, нове прохтеве, жеље. Кинески градови се данас ни по чему не разликују од западних. Продавнице су препуне и скупих и јевтиних производа. Ту су, једни поред других, „армани” и „епл”, али и јевтини кинески производи какве налазимо и на нашим бувљацима. Просечна новинарска плата је од 1.000 до 1.500 евра, док месечни најам једнособног стана кошта око 200 евра.

Главна места окупљања младих су, наравно, паркови и тржни центри. По улицама круже најмодернији, и скупи, аутомобили. Истовремено, на тротоарима и испред улаза у велелепна здања могуће је затећи класичну сиротињу, окупљену око ватре и картонских кутија, ону коју модернизација земље као да није ни окрзнула.

Таква Кина данас се налази на самој граници да постане најмоћнија привреда на свету. Процене казују да је тренутак када ће та граница бити и коначно пређена, на дохват руке.

Судећи према ономе што пружа вожња супербрзим возом од Ћифуа до Пекинга, Кина зна у којем правцу је кренула.