Srpski jezik na ispitu

Srpski jezik, po broju reči, spada među najbogatije svetske jezike, što se potvrđuje poezijom i uopšte literaturom pisanom na srpskom jeziku. On je toliko moćan da se jedino na srpskom može govoriti hrvatski, bošnjački, crnogorski, a videćemo da li će se još neki javiti. Međutim, kao što se na srpskom mogu stvarati najtananiji jezički vezovi, on pruža i sasvim druge mogućnosti: njime se može govoriti ceo dan, a da se ništa ne kaže. Takođe, srpski jezik daje šansu i onima koji žele da govore tako da ih niko ništa ne razume. Ove veštine naročito su dobro savladali mnogi naši političari i one im veoma pomažu da bez brige rešavaju sve narodne brige.

Pa ipak, iako daje nebrojene šanse i svakojake mogućnosti, naš narod kao da nije baš najzadovoljniji svojim jezikom. Ne može se reći da mi svoj jezik čuvamo i da vodimo brigu o njemu. Nije u pitanju samo to što srpske reči ne pišemo srpskom ćirilicom, sve je više stranih reči i izraza koji potiskuju naše reči, iznad naših radnji sve je više firmi na stranim jezicima, još malo pa će se u našim gradovima bolje od nas snalaziti stranci. Ne bi možda bilo loše da strane turiste zaposlimo kao turističke vodiče! Ali šta da radimo ako turista ne bude dovoljno, ko da nam prevodi?

Naš jezik ne čuvaju ni oni naši ljudi koji žive u tuđim zemljama i kažu da čeznu za zavičajem i toplom domaćom rečju. Čuo sam jednu damu iz Svilajnca, koja inače živi u Beču, kako se hvali da njena deca ne znaju ni reč srpskog. A i onaj naš mlad svet koji zna, a živi u drugim zemljama kada se nađe zajedno, ne govori srpski.

Dobro, hajde što se firme po radnjama pišu na stranim jezicima, što oni koji žive u drugim zemljama ne govore srpski, hajde da sve to nekako i razumemo, da kažemo da je kriv provincijalizam kojega se nismo oslobodili, da je krivo nedovoljno obrazovanje, hajde sve to da razumemo, ali kako da se ne uhvatimo za glavu kad znamo da ni naša kulturna elita, naši akademici takođe ne govore srpski. Oni još govore srpskohrvatskim jezikom i izdaju rečnik tog jezika.

Na kraju kad se sve sabere: naša nemarnost, snobizam, politički poltronizam, nekultura i pre svega naša ravnodušnost i nezainteresovanost, ispada da su se velike sile udružile protiv očuvanja našeg jezika i da su one uglavnom u nama samima. Naravno, uvek postoji i neko ko to sa velikim zadovoljstvom podstiče posmatrajući sa strane. Srpski jezik kao da više nije predmet, već kao da se sam pred nama našao da polaže ispit.

Petar Pajić

 ----------------------------------------------------------------- 

KAR­LOV UGAO

• Sa­ču­va­li smo je­zik. Sa­mo su nam zu­be iz­bi­li.

• Go­vo­ri en­gle­ski, da te ce­la Sr­bi­ja raz­u­me.

• Ču­vaj­mo ći­ri­li­cu. Za ne­ke bo­lje da­ne.

• Tu­đi­ca je tu­ga pre­go­le­ma.

• Osim po­moć­nih gla­go­la, ima­mo i po­moć­ne je­zi­ke: cr­no­gor­ski, hr­vat­ski, bo­šnjač­ki...

• U tur­skim se­ri­ja­ma vi­di­mo ko­li­ko nam je re­či po­kra­de­no.

• Naš je­zik je okej i ma­nji­fik. I šlus!

• U srp­ski je­zik je ušao en­gle­ski vi­rus.

• Od pi­sa­nih spo­me­ni­ka ima­mo i sir Mi­ro­slav Go­spel.

• Mla­di go­vo­re srp­ski sa oks­ford­skim na­gla­skom.

• Sve dru­ge re­či mo­gu da nam uzmu, ali psov­ke ne da­mo.

Dra­gu­tin Mi­nić