Prestonički derbi

Fudbal mi nikad nije bio jača strana. Poslednji put sam bio na utakmici u jesen davne 1967. godine, kada je na Omladinskom stadionu na Karaburmi gostovao Hajduk iz Splita. Zato me i iznenadio prošlog utorka poziv prijatelja Ivana, koji je dobro znao za moju odbojnost prema fudbalu, da prisustvujem istinski neobičnom meču.

– Biće to redak prestonički derbi – reče on. Poziv prihvatih više iz radoznalosti i dokolice, pa se nas dvojica ubrzo nađosmo ispred borilišta na uglu ulica Vojislava Ilića i Gospodara Vučića. Ono što me najpre začudilo kad smo ušli na stadion je – publika. Umesto strastvenih navijača sa navijačkim obeležjima i rekvizitima, na tribinama su bili isključivo srednjoškolci i osnovci, gotovo svi sa rančevima na leđima.

– Šta ovo znači? Ko su timovi i kakva je to igra – upitah prijatelja.

– Zato sam ti i rekao da je ovo izuzetan derbi. Igrači u crvenim dresovima su roditelji koji su zatražili isključenje iz škole onog profesora koji je osumnjičio njihovu decu da dolaze drogirana u školu. Njihovi protivnici, igrači u plavim dresovima, to su roditelji koji su dali podršku učiteljici za korišćenje i batina, ako treba, u vaspitanju njihove dece... – objasni Ivan sastav timova.

– Ali, ko je organizovao ovaj susret? Kakav je ovo meč? Liči mi na nekakvu javnu psihoterapiju. I ko su, brate, sudije u ovom čudnovatom meču? – spopadoh prijatelja pitanjima.

– Ne znam ko je organizator susreta, ali sudeći po sudijama... Vidiš, glavni sudija je aktuelni ministar prosvete i sporta, a linijske sudije su njegove kolege, bivši ministri. Ona tamo je ministarka koja je ukinula Darvinovo učenje, a pomoćni sudija, bliži nama, to je onaj ministar što je u Užicama srednjoškolce savetovao da ne moraju da čitaju obimnu obaveznu lektiru. Dovoljno je da odu u videoteku, rekao je on, i uzmu kasetu sa snimljenim filmom po tom i tom romanu. I rešen problem – začudih se ovom detaljnom objašnjenju koje mi dade Ivan.

– Dobro, a kako se igra ova utakmica.

– Pogledaj u loptu na centru. Liči na onu tenisersku lopticu, samo što ova ima veličinu fudbalske lopte. To je zato što su u toj lopti bežični mikrofoni. Golovi se u ovom meču ne koriste. Igraju se dva poluvremena i svako traje po 30 minuta. Zadatak igrača svakog tima je da dođe do lopte, pređe na protivnički deo terena i zaštićen bedemom igrača iz istog tima što duže zadrži loptu. Za to vreme on je obavezan da govori u loptu, odnosno u mikrofon. Ono što će on reći mi ćemo čuti preko jakih zvučnika. Glavni sudija meri vreme i ko bude u toku trajanja meča duže držao loptu na protivničkoj teritoriji, taj je pobednik – ispriča mi prijatelj i pravila ove, kako mi se činilo, besmislene igre.

I poče neobični prestonički derbi. Nasta gužva oko lopte na centru, a onda ugledah igrača u crvenom dresu kako u naručju čvrsto drži loptu i prelazi na protivnički teren. Oko njega se odmah napravi krug od ostalih igrača iz istog tima.

"Nisu sva deca zavisnici od droge. Mnoga su osumnjičena bez razloga. Ali, imamo i narkomana. Moje dete uživa drogu. Svi mi volimo našu decu. Zato smo i roditelji. I ne treba niko nama da govori kakva su naša deca, jer ih mi najbolje znamo. Zato se najčešće pretvaramo da ne vidimo i ono što je očigledno. Zašto džarate po živoj rani? To mogu samo ljudi koji ne znaju za naše paklene dane i noći, kada na sve načine pokušavamo da spasimo našu decu od te pošasti, od tog zla, za koje su mnogi među nama prodavali i crno ispod nokata da bi došli do grama narkotika. A vi, vi koji ste dali odobrenje da tuku vašu decu, hoćete nama da držite predavanja o vaspitanju dece..."

Tada neko od igrača u plavom dresu probi protivnički ljudski zid, ote loptu govorniku i stušti se ka terenu "crvenih". Za njim pojuriše i drugi "plavi" da i oni naprave bedem oko svog igrača.

"Mi samo hoćemo da kažemo da ste na vreme tukli vašu decu, danas ne biste imali taj problem. I da mnogo grešite što vaše probleme skrivate od drugih, što uzimanje droge smatrate sramotom koju treba sakriti po svaku cenu, a ne bolešću. I mi odlično znamo našu decu, volimo ih isto koliko i vi vašu. Ne kažemo da je batina izašla iz raja, ali nekada se nestašluk deteta može zaustaviti jedino udarcem lenjira po dlanu ili povlačenjem za uši... Malobrojna su deca koju roditelji nisu ponekad istukli, zaslužila to ili ne. Ali ih deca zbog toga ne mrze", govorio je igrač u plavom dresu, dok se njegov glas iz jakih zvučnika prolamao stadionom.

Taj čovek me podseti na dane detinjstva koje dobro pamtim. Sećam se majčinih batina koje sam uvek zaslužio. Bio sam osnovac. Često sam plakao, ridao, a da nisam znao zašto. Pokušala je iz mene da izvuče razlog za plač udarcima vrbovog pruta po nogama. Voleo bih da je duže živela, makar me i dalje udarala vrbovim prutom.

Vratih se iz detinjstva i zapazih da se lopta opet našla u rukama igrača u crvenom dresu koji pojuri na protivničku stranu terena.

"Jadni su i ti roditelji i ta deca koja se dovode u red batinama. Našoj deci je nedostajalo ljubavi, više vremena za njih. Dok smo kidisali na veće zarade i komfor, ona su ostajala sama, prepuštena sebi. To je naša krivica i zato se nje stidimo. To sada znamo i zato plaćamo tako skupo tu suludu trku za bogaćenjem", govorio je igrač u crvenom. Stadionom odjeknu aplauz.    

Novi napad "plavih" i lopta se ponovo nađe u njihovim rukama.

"Bili bismo srećni ako neko od vas još nije platio onu strašnu cenu. Kad ostanete bez deteta, tek ćete tada videti gde ste zaista pogrešili. A mi... Nama će naša deca, kad porastu i budu odgovorni ljudi, govoriti da je trebalo još više da ih tučemo..."

Tada se začu sudijska pištaljka. To kao da igrače oba tima prenu iz nekog strašnog sna. I umesto da se meč prekine i igrači odu na kraći odmor, oni se, i "crveni" i "plavi", ustremiše na glavnog sudiju i njegove pomoćnike. Odnekud im se u rukama nađoše i letve. Sa tribina deca pohrliše da spasavaju sudije od razjarenih očeva i majki.

"Roditelji, nemojte da opet zbog vas sutra stradamo u školi", čulo se iz desetina učeničkih grla.