Престонички дерби

Фудбал ми никад није био јача страна. Последњи пут сам био на утакмици у јесен давне 1967. године, када је на Омладинском стадиону на Карабурми гостовао Хајдук из Сплита. Зато ме и изненадио прошлог уторка позив пријатеља Ивана, који је добро знао за моју одбојност према фудбалу, да присуствујем истински необичном мечу.

– Биће то редак престонички дерби – рече он. Позив прихватих више из радозналости и доколице, па се нас двојица убрзо нађосмо испред борилишта на углу улица Војислава Илића и Господара Вучића. Оно што ме најпре зачудило кад смо ушли на стадион је – публика. Уместо страствених навијача са навијачким обележјима и реквизитима, на трибинама су били искључиво средњошколци и основци, готово сви са ранчевима на леђима.

– Шта ово значи? Ко су тимови и каква је то игра – упитах пријатеља.

– Зато сам ти и рекао да је ово изузетан дерби. Играчи у црвеним дресовима су родитељи који су затражили искључење из школе оног професора који је осумњичио њихову децу да долазе дрогирана у школу. Њихови противници, играчи у плавим дресовима, то су родитељи који су дали подршку учитељици за коришћење и батина, ако треба, у васпитању њихове деце... – објасни Иван састав тимова.

– Али, ко је организовао овај сусрет? Какав је ово меч? Личи ми на некакву јавну психотерапију. И ко су, брате, судије у овом чудноватом мечу? – спопадох пријатеља питањима.

– Не знам ко је организатор сусрета, али судећи по судијама... Видиш, главни судија је актуелни министар просвете и спорта, а линијске судије су његове колеге, бивши министри. Она тамо је министарка која је укинула Дарвиново учење, а помоћни судија, ближи нама, то је онај министар што је у Ужицама средњошколце саветовао да не морају да читају обимну обавезну лектиру. Довољно је да оду у видеотеку, рекао је он, и узму касету са снимљеним филмом по том и том роману. И решен проблем – зачудих се овом детаљном објашњењу које ми даде Иван.

– Добро, а како се игра ова утакмица.

– Погледај у лопту на центру. Личи на ону тенисерску лоптицу, само што ова има величину фудбалске лопте. То је зато што су у тој лопти бежични микрофони. Голови се у овом мечу не користе. Играју се два полувремена и свако траје по 30 минута. Задатак играча сваког тима је да дође до лопте, пређе на противнички део терена и заштићен бедемом играча из истог тима што дуже задржи лопту. За то време он је обавезан да говори у лопту, односно у микрофон. Оно што ће он рећи ми ћемо чути преко јаких звучника. Главни судија мери време и ко буде у току трајања меча дуже држао лопту на противничкој територији, тај је победник – исприча ми пријатељ и правила ове, како ми се чинило, бесмислене игре.

И поче необични престонички дерби. Наста гужва око лопте на центру, а онда угледах играча у црвеном дресу како у наручју чврсто држи лопту и прелази на противнички терен. Око њега се одмах направи круг од осталих играча из истог тима.

"Нису сва деца зависници од дроге. Многа су осумњичена без разлога. Али, имамо и наркомана. Моје дете ужива дрогу. Сви ми волимо нашу децу. Зато смо и родитељи. И не треба нико нама да говори каква су наша деца, јер их ми најбоље знамо. Зато се најчешће претварамо да не видимо и оно што је очигледно. Зашто џарате по живој рани? То могу само људи који не знају за наше паклене дане и ноћи, када на све начине покушавамо да спасимо нашу децу од те пошасти, од тог зла, за које су многи међу нама продавали и црно испод ноката да би дошли до грама наркотика. А ви, ви који сте дали одобрење да туку вашу децу, хоћете нама да држите предавања о васпитању деце..."

Тада неко од играча у плавом дресу проби противнички људски зид, оте лопту говорнику и стушти се ка терену "црвених". За њим појурише и други "плави" да и они направе бедем око свог играча.

"Ми само хоћемо да кажемо да сте на време тукли вашу децу, данас не бисте имали тај проблем. И да много грешите што ваше проблеме скривате од других, што узимање дроге сматрате срамотом коју треба сакрити по сваку цену, а не болешћу. И ми одлично знамо нашу децу, волимо их исто колико и ви вашу. Не кажемо да је батина изашла из раја, али некада се несташлук детета може зауставити једино ударцем лењира по длану или повлачењем за уши... Малобројна су деца коју родитељи нису понекад истукли, заслужила то или не. Али их деца због тога не мрзе", говорио је играч у плавом дресу, док се његов глас из јаких звучника проламао стадионом.

Тај човек ме подсети на дане детињства које добро памтим. Сећам се мајчиних батина које сам увек заслужио. Био сам основац. Често сам плакао, ридао, а да нисам знао зашто. Покушала је из мене да извуче разлог за плач ударцима врбовог прута по ногама. Волео бих да је дуже живела, макар ме и даље ударала врбовим прутом.

Вратих се из детињства и запазих да се лопта опет нашла у рукама играча у црвеном дресу који појури на противничку страну терена.

"Јадни су и ти родитељи и та деца која се доводе у ред батинама. Нашој деци је недостајало љубави, више времена за њих. Док смо кидисали на веће зараде и комфор, она су остајала сама, препуштена себи. То је наша кривица и зато се ње стидимо. То сада знамо и зато плаћамо тако скупо ту сулуду трку за богаћењем", говорио је играч у црвеном. Стадионом одјекну аплауз.    

Нови напад "плавих" и лопта се поново нађе у њиховим рукама.

"Били бисмо срећни ако неко од вас још није платио ону страшну цену. Кад останете без детета, тек ћете тада видети где сте заиста погрешили. А ми... Нама ће наша деца, кад порасту и буду одговорни људи, говорити да је требало још више да их тучемо..."

Тада се зачу судијска пиштаљка. То као да играче оба тима прену из неког страшног сна. И уместо да се меч прекине и играчи оду на краћи одмор, они се, и "црвени" и "плави", устремише на главног судију и његове помоћнике. Однекуд им се у рукама нађоше и летве. Са трибина деца похрлише да спасавају судије од разјарених очева и мајки.

"Родитељи, немојте да опет због вас сутра страдамо у школи", чуло се из десетина ученичких грла.