Strah Crnogoraca od podviga predaka

Od našeg stalnog dopisnika

Podgorica – Da li je identitet Crnogoraca doživio renesansu ili je evropeiziran, teško je naći pravi odgovor nakon saznanja da država Crna Gora nije zvanično obeležila 100 godina Prvog balkanskog rata.

Nije reč o bilo kojem ratu, već o onom u kom je Crna Gora iznedrila velike junake koji su sa svojim bastadurima oslobodili veći broj gradova koji su tada a i sada učinili njenu teritoriju većom, ali luču slobode su doneli i u Peć i Đakovicu, koji su tada pripali Crnoj Gori.

Uz pomoć „lokalnih”, general Janko Vukotić sa crnogorskom vojskom oslobodio je Mojkovac i Bijelo Polje. Istorijski spisi beleže da je general Vukotić na svoju ruku, protivno volji kralja Nikole, koga je ucenjivala Austrougarska zahtevajući da ne dira u Sandžak, u oktobru 1912. godine, oslobodio Berane, Rožaje, ali i Plav i Gusinje, koji su revizijom Sanstefanskog ugovora bili vraćeni Turskoj. Zahvaljujući toj pobedi, ovi gradovi su pripojeni Crnoj Gori.

Direktor Istorijskog instituta Crne Gore dr Radoslav Raspopović, još pre dva meseca je najavio da neće biti zvanične proslave ovog velikog jubileja jer „institut nema novca” i da se čeka odgovor vlade o mogućnostima finansiranja organizovanja skupa.

Neki analitičari veruju da je prećutno „zabranjen jubilej” jer su tokom proteklih desetak meseci „Turci glavni a može se reći i jedini veliki investitori u Crnoj Gori”.

Zanimljivo je da se jubileja nije „setila” ni Crnogorska akademija nauka i umetnosti (CANU), makar organizovanjem naučnog skupa kojim bi se podsetilo na vreme teških i krvavih dana kada je Crna Gora „zaokružila svoje granice i podigla barjak slobode”.

Ni slobodarski Mojkovac koji se diči Spomenikom mojkovačkih junaka iz istoimene i slavne bitke kao i velelepnim spomenikom u samom centru grada, generalu Vukotiću, nije našao za shodno da sa sugrađanima podeli radost tog događaja.

Umesto izveštaja o proslavi 100 godina Prvog balkanskog rata, u Mojkovcu u novinama je osvanula izjava predsednika ovog grada Slavenka Blaževića: „Ne znam ništa o tome”.

Slične su izjave bile i potpredsednika opštine Bijelo Polje Radovana Obradovića koji jedino zna da su jubilej „obeležili Crkvena opština i neke opozicione stranke”, ali ne zna i njihova imena.

Ako bi se sudilo prema slavlju, Prvi balkanski rat jedino se odvijao na prostoru opštine Pljevlja koja je obeležila „svetli datum nizom manifestacija, ali i naučnim skupom”.

Da ipak u nekom grmu leži i ozbiljan protivnik ovog jubileja saznalo se tek kada je u ime opština Plav i Gusinje, gde je većinski bošnjačko-albanski živalj, „u ime građana ovih opština” iz Njujorka upućena „deklaracija” zvaničnicima u Podgorici. U njoj se traži da se crnogorske vlasti ograde od genocida izvršenog od državnih organa Crne Gore nad Bošnjacima i Albancima u ova dva mesta 1912. i godinu dana kasnije. O deklaraciji još uvek iz vrha vlasti nema ni slova.

Avra Cemovića, kada je u brk skresao neprikosnovenom kralju Nikoli, sledeće reči:  „Gospodaru, ja sam ti sa mojim ocem i đedom osvojio po’ zemlje, pa ti je dao da š’ njom upravljaš i na nju živiš! Nemoj, gospodaru, da se svađamo, jer ako se stanemo dijeliti viša će moja država od tvoje biti, makar jedan čeperak!”

Da li je Crna Gora ne obeležavajući jubilej 100 godina Prvog balkanskog rata kraća ili duža za duhovni i intelektualni čeperak, odgovor se očekuje od potomaka slavnih balkanskih junaka.