Heroji i mučenici

Haradinaj i Gotovina su oslobođeni i dočekani kao heroji. Tolimir je osuđen. Srpska javnost nije još sita lamenta o nepravdi Haškog suda. Novosadski radikali traže ulicu Slobodana Miloševića. O kakvim se reakcijama radi? Ovde se nećemo baviti asimetrijom haške pravde nego ćemo razmotriti problem s druge strane. Zašto se više od dvadeset godina složenost domaće politike svladava emotivnim podelama na žrtve i dželate, patriote i izdajnike, Mi i Oni. Da li ovih dana i Hag indirektno konstruiše i nameće sličnu podelu na heroje i mučenike? Ako Hrvatska i Kosovo imaju heroje, da li Srbija ima mučenike? Ko su zapravo heroji, a ko su mučenici?

Obe uloge označavaju pozitivnog junaka. Ali ima i razlike u žrtvonosnom potencijalu. Mučenici neguju naročitu vrstu solidarnosti s potlačenom grupom jer su ubeđeni da će njihova lična smrt ukloniti uzrok nesreće. Habitus heroja je drugačiji. Oni kalkulišu s dobitkom i gubitkom i na neki način očekuju da im se žrtvovanje vrati. Naravno ne u materijalnom obliku, ali očekuju moralnu, ideološku ili političku naknadu za trpljenje. Režimi uglavnom ispunjavaju ove nade. Heroji su pretežno žrtve za ideologiju (Gevara) i naciju (hajduk Veljko), a mučenici (islamski bombaši i samoubice) za veru i za boga. Mučenici po definiciji moraju biti mrtvi, dok kod priznavanja herojstva smrt nije obavezna. Mučenici umiru za Hrista i Alaha, a heroji ispravljaju i neideološke nepravde. Istinsko herojstvo je nepragmatično, a mučeništvo je još akutnije udaljavanje od ovozemaljske dobiti. To je izabrano trpljenje koje se završava smrću za veru ili za politička uverenja (Sokrat, Isus, Gandi). Mrtvi mučenici i heroji su neretko i maštoviti simboli straha živih. Da bi mučenička smrt bila potvrđena, potrebno je da je prizna grupa. Hrist je konstruisan kao rastegljiva žrtva, kao heroj i kao mučenik, jer je takav simbol bio potreban crkvi. Zbog naročitog fanatizma mučenici se razlikuju od heroja. Nisu to bespomoćne nego dobrovoljne žrtve uverene da je smrt najbolje potvrđivanje opredeljenja i identiteta.

Kako primeniti ove likove na domaću scenu? Teško. Podela na žrtve i dželate nikako ne radi. Svi smo žrtve. I kategorije patriota i izdajnika su iskrzane i relativisane. Prvi su danas sinonim konzervativnih nacionalista, a drugi struja spremnih na promene (od naprednjaka do ligaša). Snalaženju u haosu ne pomaže ni podela na heroje i mučenike. Nema ih. U prljavom građanskom ratu mnoge heroizacije su iskonstruisane i izmaštane. Da li lagano zaboravljati i okretati se budućnosti? Ni to nije lako.

Uz pomenute polarizacije to je čak i nemoguće jer je imperativ nacionalnog sećanja još uvek eksplozivan. Osvetnički. Svuda se retorikom o večnoj nepravdi pripremaju ubilački identiteti, a žrtve (kao Adem Jašari) su im veliki simbolički kapital. Plivamo na suvom. Gde je izlaz? U samorefleksiji. Treba se sećati i dželata iz vlastite grupe. Bez njih je svaki diskurs jalovo nadmetanje oko žrtava, a osvetoljubivi govori o mrtvima prete živima. Osveta kopa dva groba (Konfučije). Može li se možda na prošlost gledati iz perspektive unuka? Treba i to pokušati. Nema pamćenja bez zaborava.

Šta činiti? Omekšavati hegemono nacionalističko pamćenje koje je monološki organizovano jer ga čuvaju higijeničari nacionalnog identiteta. Nacija jeste zajednica sećanja, ali je i zajednica zaborava. Počiva na domišljenim i izmišljenim nacionalnim mitovima. Zato još uvek nema dijaloga između onih koji se i ne čuju. Hrvati pominju samo Vukovar, Srbi „Oluju”, a Bošnjaci Srebrenicu. Sve strane sokole popovi. Brisel se na izgled ne meša u tekući građanski rat sećanja, ali ga haškim presudama povremeno uspešno razgoreva. Hag konstruiše heroje i time jednu stranu hrabri, a drugu žesti. Oslobađanjem Gotovine aktiviran je Jasenovac. U tome leži moć Haga, ali i naša vazalnost. Zato Hag treba produktivno zaboravljati i okretati se susedima. Koliko se može, naravno. Treba suzbijati monološki dijalog gluvih. To podrazumeva uzajamno priznavanje tuđih žrtava i vlastitih dželata, ali i ignorisanje heroja i mučenika. Neko mora početi. U suprotnom, ako ovako ostane, iz skladišta herojskih mitova i iz rezervoara žrtava stalno će se naoružavati prošlost, pa će i živi videti sebe kao žrtve. Sukobi neće nestati ni ako svi živi stignemo u EU. Veliki doziraju malima uvek onoliko haosa koliko je potrebno da ih uspešno nadziru.

Todor Kuljić*

*Profesor na Filozofskom fakultetu BU