Хероји и мученици

Харадинај и Готовина су ослобођени и дочекани као хероји. Толимир је осуђен. Српска јавност није још сита ламента о неправди Хашког суда. Новосадски радикали траже улицу Слободана Милошевића. О каквим се реакцијама ради? Овде се нећемо бавити асиметријом хашке правде него ћемо размотрити проблем с друге стране. Зашто се више од двадесет година сложеност домаће политике свладава емотивним поделама на жртве и џелате, патриоте и издајнике, Ми и Они. Да ли ових дана и Хаг индиректно конструише и намеће сличну поделу на хероје и мученике? Ако Хрватска и Косово имају хероје, да ли Србија има мученике? Ко су заправо хероји, а ко су мученици?

Обе улоге означавају позитивног јунака. Али има и разлике у жртвоносном потенцијалу. Мученици негују нарочиту врсту солидарности с потлаченом групом јер су убеђени да ће њихова лична смрт уклонити узрок несреће. Хабитус хероја је другачији. Они калкулишу с добитком и губитком и на неки начин очекују да им се жртвовање врати. Наравно не у материјалном облику, али очекују моралну, идеолошку или политичку накнаду за трпљење. Режими углавном испуњавају ове наде. Хероји су претежно жртве за идеологију (Гевара) и нацију (хајдук Вељко), а мученици (исламски бомбаши и самоубице) за веру и за бога. Мученици по дефиницији морају бити мртви, док код признавања херојства смрт није обавезна. Мученици умиру за Христа и Алаха, а хероји исправљају и неидеолошке неправде. Истинско херојство је непрагматично, а мучеништво је још акутније удаљавање од овоземаљске добити. То је изабрано трпљење које се завршава смрћу за веру или за политичка уверења (Сократ, Исус, Ганди). Мртви мученици и хероји су неретко и маштовити симболи страха живих. Да би мученичка смрт била потврђена, потребно је да је призна група. Христ је конструисан као растегљива жртва, као херој и као мученик, јер је такав симбол био потребан цркви. Због нарочитог фанатизма мученици се разликују од хероја. Нису то беспомоћне него добровољне жртве уверене да је смрт најбоље потврђивање опредељења и идентитета.

Како применити ове ликове на домаћу сцену? Тешко. Подела на жртве и џелате никако не ради. Сви смо жртве. И категорије патриота и издајника су искрзане и релативисане. Први су данас синоним конзервативних националиста, а други струја спремних на промене (од напредњака до лигаша). Сналажењу у хаосу не помаже ни подела на хероје и мученике. Нема их. У прљавом грађанском рату многе хероизације су исконструисане и измаштане. Да ли лагано заборављати и окретати се будућности? Ни то није лако.

Уз поменуте поларизације то је чак и немогуће јер је императив националног сећања још увек експлозиван. Осветнички. Свуда се реториком о вечној неправди припремају убилачки идентитети, а жртве (као Адем Јашари) су им велики симболички капитал. Пливамо на сувом. Где је излаз? У саморефлексији. Треба се сећати и џелата из властите групе. Без њих је сваки дискурс јалово надметање око жртава, а осветољубиви говори о мртвима прете живима. Освета копа два гроба (Конфучије). Може ли се можда на прошлост гледати из перспективе унука? Треба и то покушати. Нема памћења без заборава.

Шта чинити? Омекшавати хегемоно националистичко памћење које је монолошки организовано јер га чувају хигијеничари националног идентитета. Нација јесте заједница сећања, али је и заједница заборава. Почива на домишљеним и измишљеним националним митовима. Зато још увек нема дијалога између оних који се и не чују. Хрвати помињу само Вуковар, Срби „Олују”, а Бошњаци Сребреницу. Све стране соколе попови. Брисел се на изглед не меша у текући грађански рат сећања, али га хашким пресудама повремено успешно разгорева. Хаг конструише хероје и тиме једну страну храбри, а другу жести. Ослобађањем Готовине активиран је Јасеновац. У томе лежи моћ Хага, али и наша вазалност. Зато Хаг треба продуктивно заборављати и окретати се суседима. Колико се може, наравно. Треба сузбијати монолошки дијалог глувих. То подразумева узајамно признавање туђих жртава и властитих џелата, али и игнорисање хероја и мученика. Неко мора почети. У супротном, ако овако остане, из складишта херојских митова и из резервоара жртава стално ће се наоружавати прошлост, па ће и живи видети себе као жртве. Сукоби неће нестати ни ако сви живи стигнемо у ЕУ. Велики дозирају малима увек онолико хаоса колико је потребно да их успешно надзиру.

Тодор Куљић*

*Професор на Филозофском факултету БУ