Čestitke – boje i mirisi sećanja

Znači, ne verujem. Likovničarka rekla da za domaći nacrtamo čestitke, ono kao roditeljima. Pa to nije bilo ni kod učiteljice – huknu po dolasku iz škole moj trinaestogodišnji sin i zamače u svoju sobu.

– I šta ćete sad – upitah ga kroz zatvorena vrata.

– Ma opušteno. Iskuliraćemo je – odgovor priguši zvučni signal podizanja „vindouza”. Nije vredelo dalje pitati. Za manje od minut, biće u reality off stanju.

Odoh i ja. Opcija refresh memory…

***

Moje novogodišnje čestitke sa časova likovnog, majka je uznosila u zastakljeni deo regala, između venecijanske gondole kupljene u Trstu i drvenog magarenceta, suvenira iz Sutomora. Sa četkicom nisam bio vešt. Vodenim bojama bih natapao papir dok se sav ne bi izvitoperio. Bele površine, umesto na zimsku idilu, ličile su na ugaženi ulični sneg. Ipak, počasno mesto je čestitki bilo zagarantovano, sve do 8. marta i jednako neuspešne likovne impresije, sa cvećem kao centralnim motivom.

A samo uručenje bilo je svojevrsni ritual. Majka bi odglumila iznenađenje, a onda uzdarila reform-tortom. Naravno, pravljenje je bilo „tajno”, mada je čitav stan prethodnih dana mirisao na pečene lešnike i topljenu čokoladu. Miris Nove godine.

***

Duž robne kuće u centru, niz tezgi sa novogodišnjim čestitkama. Otac i ja hodamo s kraja na kraj, trudeći se da ispod zamagljenih najlonskih zastora razaznamo najlepše praznične motive.

– Tetka i teča, ujaci, Jakovljevići, dve za bake i deke, kumovi tri, za Niš nam treba pet, za inostranstvo isto pet... Jel’ smo rekli Jakovljeviće – mantrao je otac, vajkajući se kako je trebalo da posluša ženu i napravi spisak.

– Komšija, koju god da uzmete, nećete pogrešiti. Imamo najbolje, idu ko alva – listom su ponavljali prodavci, cupkajući i trljajući promrzlu pesnicu o dlan tek otkravljen u džepu. Osvrtali su se udesno, ka čika Rasimu i njegovom pečenom kestenju, kao da će ih pogled na razbuktali ćumur zagrejati. Nova godina imala je boju tog žara.

***

U zgradi su bili sandučići, ali poštar Rade je novogodišnje čestitke donosio na vrata. Zvonio je prepoznatljivo, dva puta kratko. Zatim bi se nadneo nad torbu raširenu poput harmonike i jednim pokretom izvukao sve što je adresirano na našu porodicu.

– Jel’ pisala neka devojka – zaverenički bi me propitivao, svakog decembra, godinama, pre nego što mi na dlanove položi koverte. Mirisale su na „pitralon”, losion vojnički izbrijanog Radeta. Miris Nove godine.

***

Da vidimo. Ove najlepše idu za inostranstvo, da se ne brukamo. Dalje vi raspoređujte – kratko zapovedi otac posle smotre čestitki razastrtih po trpezarijskom stolu. Zadovoljno je kuckao hemijskom olovkom marke „parker”, davnim poklonom poslovnog partnera iz Nemačke. „Parkerica” je čuvana za specijalne prilike, jer je imala debelu minu, a takve kod nas nisu imale gde da se kupe.

„Dragi naši, u Novoj...”

„Mnogo sreće, zdravlja i uspeha...”

„Neka Vam nova godina...

„Sve najbolje u... Ajde uključi se i ti, zašta imaš pet iz srpskog – trgnu me otac.

Huknu i nastavi da klizi „parkerom” po čestitkama, sve strepeći da istu uvodnu frazu na istu adresu nije poslao i krajem prošlogodišnjeg decembra. Hemijska je pamtila, ali je nemački disciplinovano ćutala i ostavljala postojani modri trag. Boju Nove godine.

***

Deda Mrazevi, irvasi, okićene jelke, Sneško Belić, crveni paketići, lampioni, odžačari, pijani muževi posuti konfetama, prsate žene sa oklagijama, nasmejani prasići na prazničnoj trpezi... Sve je tu. U već prepunjeno žuto poštansko sanduče pažljivo bih udenuo pošiljke, da ne oštetim ni njih, ni one koje su se tamo već stisle. Na povratku, pod uličnim svetiljkama, gledao sam kako mi se na prstima presijavaju šljokice koje su se otrle sa čestitki. Sjaj Nove godine.

***

Trže me naglo otvaranje vrata dečje, pardon, momačke sobe.

– Ćale, kakvih strava čestitki ima na netu, a brzo se daunloduju. Da ih atačujem na mejl pa šaljemo kome treba – sin je ljubopitljivo gledao, obasjan svetlošću monitora.

– Mislim da je to strava – odgovorih. Strava novijih godina...