Честитке – боје и мириси сећања

Значи, не верујем. Ликовничарка рекла да за домаћи нацртамо честитке, оно као родитељима. Па то није било ни код учитељице – хукну по доласку из школе мој тринаестогодишњи син и замаче у своју собу.

– И шта ћете сад – упитах га кроз затворена врата.

– Ма опуштено. Искулираћемо је – одговор пригуши звучни сигнал подизања „виндоуза”. Није вредело даље питати. За мање од минут, биће у reality off стању.

Одох и ја. Опција refresh memory…

***

Моје новогодишње честитке са часова ликовног, мајка је узносила у застакљени део регала, између венецијанске гондоле купљене у Трсту и дрвеног магаренцета, сувенира из Сутомора. Са четкицом нисам био вешт. Воденим бојама бих натапао папир док се сав не би извитоперио. Беле површине, уместо на зимску идилу, личиле су на угажени улични снег. Ипак, почасно место је честитки било загарантовано, све до 8. марта и једнако неуспешне ликовне импресије, са цвећем као централним мотивом.

А само уручење било је својеврсни ритуал. Мајка би одглумила изненађење, а онда уздарила реформ-тортом. Наравно, прављење је било „тајно”, мада је читав стан претходних дана мирисао на печене лешнике и топљену чоколаду. Мирис Нове године.

***

Дуж робне куће у центру, низ тезги са новогодишњим честиткама. Отац и ја ходамо с краја на крај, трудећи се да испод замагљених најлонских застора разазнамо најлепше празничне мотиве.

– Тетка и теча, ујаци, Јаковљевићи, две за баке и деке, кумови три, за Ниш нам треба пет, за иностранство исто пет... Јел’ смо рекли Јаковљевиће – мантрао је отац, вајкајући се како је требало да послуша жену и направи списак.

– Комшија, коју год да узмете, нећете погрешити. Имамо најбоље, иду ко алва – листом су понављали продавци, цупкајући и трљајући промрзлу песницу о длан тек открављен у џепу. Освртали су се удесно, ка чика Расиму и његовом печеном кестењу, као да ће их поглед на разбуктали ћумур загрејати. Нова година имала је боју тог жара.

***

У згради су били сандучићи, али поштар Раде је новогодишње честитке доносио на врата. Звонио је препознатљиво, два пута кратко. Затим би се наднео над торбу раширену попут хармонике и једним покретом извукао све што је адресирано на нашу породицу.

– Јел’ писала нека девојка – заверенички би ме пропитивао, сваког децембра, годинама, пре него што ми на дланове положи коверте. Мирисале су на „питралон”, лосион војнички избријаног Радета. Мирис Нове године.

***

Да видимо. Ове најлепше иду за иностранство, да се не брукамо. Даље ви распоређујте – кратко заповеди отац после смотре честитки разастртих по трпезаријском столу. Задовољно је куцкао хемијском оловком марке „паркер”, давним поклоном пословног партнера из Немачке. „Паркерица” је чувана за специјалне прилике, јер је имала дебелу мину, а такве код нас нису имале где да се купе.

„Драги наши, у Новој...”

„Много среће, здравља и успеха...”

„Нека Вам нова година...

„Све најбоље у... Ајде укључи се и ти, зашта имаш пет из српског – тргну ме отац.

Хукну и настави да клизи „паркером” по честиткама, све стрепећи да исту уводну фразу на исту адресу није послао и крајем прошлогодишњег децембра. Хемијска је памтила, али је немачки дисциплиновано ћутала и остављала постојани модри траг. Боју Нове године.

***

Деда Мразеви, ирваси, окићене јелке, Снешко Белић, црвени пакетићи, лампиони, оџачари, пијани мужеви посути конфетама, прсате жене са оклагијама, насмејани прасићи на празничној трпези... Све је ту. У већ препуњено жуто поштанско сандуче пажљиво бих уденуо пошиљке, да не оштетим ни њих, ни оне које су се тамо већ стисле. На повратку, под уличним светиљкама, гледао сам како ми се на прстима пресијавају шљокице које су се отрле са честитки. Сјај Нове године.

***

Трже ме нагло отварање врата дечје, пардон, момачке собе.

– Ћале, каквих страва честитки има на нету, а брзо се даунлодују. Да их атачујем на мејл па шаљемо коме треба – син је љубопитљиво гледао, обасјан светлошћу монитора.

– Мислим да је то страва – одговорих. Страва новијих година...