Pijačni doajen iz Velikog Sela

Ima 85 godina, ali ne pomišlja da uživa u penziji. Radivoje Škodrić, najstariji prodavac na svim tržnicama pod okriljem „Gradskih pijaca”, poslednje 53 godine Beograđanima nudi zeleniš sa tezge 173 na Đeram tržnici. U Velikom Selu na više od tri hektara, sa porodicom, gaji povrće kojim je nekada snabdevao i Sloveniju, Bosnu i Hrvatsku.

Ratarstvom i piljarstvom bavio se još njegov čukundeda Marko. Za pijačnu tezgu prvi put ga je 1933. doveo deda Miloš. I više se od pijace nije odvajao. Radio je na Bajloniju, potom na Kaleniću. Kada je stigao na Đeram, seća se, zgrada u okolini gotovo i nije bilo. Po poljanama oko tržnice ovce su pasle travu. Stari Đeram se pre Drugog svetskog rata zvao Bruncikina pijaca, jer je poviše nje tadašnji gazda Bruncika držao veliku ciglanu.

– Tada nije pijačna uprava izdavala tezge, već natovariš konje i volove, dovučeš povrće, pa gde nađeš slobodno mesto tu i prodaješ. Mi iz Velikog Sela bili smo glavni proizvođači zeleniša, nije tada bilo ovih iz Obrenovca, Mladenovca i okoline. Još odonda se trudim da budem najbolji. Pa i ovog proleća sam prvi na Đeram doneo papriku, veliku ko moj dlan – ponosno pokazuje Škodrić.

Prodavao je povrće i na nekadašnjoj pijaci u Karađorđevom parku. Upravo tu, dok je sa dedom stajao za tezgom, čuo je vest da je u Marseju 1934. ubijen kralj Aleksandar Karađorđević. I mnogo drugih istorijskih događaja je preko pleća deka Radivoje prevalio, hraneći generacije Beograđana ispucalim ratarskim rukama. Bilo je, kaže, i boljih i gorih vremena, ali kao „zlatno doba” pamti period od kraja Drugog svetskog rata do 1955. Tada je već prodavao bez dedinog nadzora i osvajao tržišta u Sloveniji, Bosni i Hrvatskoj. U Ljubljanu je stizao sa tovarom od 2.000 kila salate iz Velikog Sela. Kada sunce zađe tovario bi je u voz Istanbul – Pariz i u cik zore stizao na slovenačku tržnicu. Salata je išla ko alva. Posao mu ni tad, a ni danas, nije teško padao. Ljubav prema njivi i pijaci ulivala mu je snagu.

– Slovenci su obožavali salatu i zeleni paradajz,dok sam u Bosni najbolje zarađivao na arpadžiku. U kafanu nikada nisam išao, ali kad god sam u Mrkonjić Grad dolazio uvek me neki merak hvatao, pa sam pokoju rakiju popio i za Bosankama na pijaci zapevao: „Evo luka, evo sad, što prodaje momak mlad, negov’o ga Beograd”. Rojile su se oko moje tezge, nije bilo šanse da u džaku ijedna glavica luka ostane – priseća se Škodrić.

Da i danas, posle osam decenija na tržnici, ima tajni recept za privlačenje mušterija, posvedočila je snajka Jelena, koju već šest godina priprema da ga nasledi za pijačnom tezgom. Iz milošte je zove unukom i kaže da ju je sam Bog poslao jer mu je unuk Goran rođen za njivu, ali ne i za preganjanje s kupcima.

– Za pijacu su potrebni debeli živci, to me je deka Radivoje naučio. Ima armiju mušterija koje svaki dan dolaze kod njega, nekad po povrće, a nekad samo po savet i na čašicu razgovora – kaže snaja Jelena.

Deka Radivoje naglašava da na pijaci ipak ne smeš imati prijatelja jer će kad-tad ugrabiti priliku da se malčice ogrebe. Zato stalno ponavlja omiljenu izreku: „Čast svakome, veresija nikome”.

-----------------------------------------------

Najbolje su mušterije s dušom

Najstariji pijačni prodavac tvrdi da su najbolje mušterije one koje imaju dobru dušu. Čak i u godinama kada je rod propadao ili mu je konj uginuo, deda Radivoje nije brinuo – samo neka su deca živa i zdrava. Ženu je sahranio pre 22 leta i otada u svojih sedam praunuka, četiri unučeta i dvoje dece vidi jedino lično bogatstvo. Pare ga ne interesuju, kaže da ih je uvek dovoljno imao, kada je vredno radio. Na putovanja u daleke zemlje i njihova čudesa novac nije trošio. A opet, ceo svet ga je upoznao: malo-malo pa ga na Đeram pijaci poseti neka inostrana televizijska ekipa, koja snima priče o Beogradu.

Tajna paradajza je u – bumbarima

Svaki paradajz koji deka Radivoje izloži na tezgi jednako je sladak, i uveren je da niko bolje od njega ne ume da odgaji „rajske plodove”.

– Moj paradajz je plod ljubavi, a ne nekakve hemije. Mi ga „ne špricamo”, već kupimo košnicu bumbara i pustimo ih u plastenik sa rasadom paradajza. Zatvorimo vrata i ne puštamo insekte dok ne oplode svaki struk. Bumbari ga začnu, a mi negujemo s ljubavlju. Poslednjih godina imam i grejanje u plastenicima, pa za moje biljke nema zime. Za svaki slučaj nabavio sam i rezervni agregat, da im bude toplo i kada nestane struje. Ma sada je lako biti ratar sa svom modernom mehanizacijom. Ali ja sam navikao na konje i volove pa se sad više umorim vozeći traktor, nego nekad povazdan terajući plug – iskren je Radivoje.