Пијачни доајен из Великог Села

Има 85 година, али не помишља да ужива у пензији. Радивоје Шкодрић, најстарији продавац на свим тржницама под окриљем „Градских пијаца”, последње 53 године Београђанима нуди зелениш са тезге 173 на Ђерам тржници. У Великом Селу на више од три хектара, са породицом, гаји поврће којим је некада снабдевао и Словенију, Босну и Хрватску.

Ратарством и пиљарством бавио се још његов чукундеда Марко. За пијачну тезгу први пут га је 1933. довео деда Милош. И више се од пијаце није одвајао. Радио је на Бајлонију, потом на Каленићу. Када је стигао на Ђерам, сећа се, зграда у околини готово и није било. По пољанама око тржнице овце су пасле траву. Стари Ђерам се пре Другог светског рата звао Брунцикина пијаца, јер је повише ње тадашњи газда Брунцика држао велику циглану.

– Тада није пијачна управа издавала тезге, већ натовариш коње и волове, довучеш поврће, па где нађеш слободно место ту и продајеш. Ми из Великог Села били смо главни произвођачи зелениша, није тада било ових из Обреновца, Младеновца и околине. Још одонда се трудим да будем најбољи. Па и овог пролећа сам први на Ђерам донео паприку, велику ко мој длан – поносно показује Шкодрић.

Продавао је поврће и на некадашњој пијаци у Карађорђевом парку. Управо ту, док је са дедом стајао за тезгом, чуо је вест да је у Марсеју 1934. убијен краљ Александар Карађорђевић. И много других историјских догађаја је преко плећа дека Радивоје превалио, хранећи генерације Београђана испуцалим ратарским рукама. Било је, каже, и бољих и горих времена, али као „златно доба” памти период од краја Другог светског рата до 1955. Тада је већ продавао без дединог надзора и освајао тржишта у Словенији, Босни и Хрватској. У Љубљану је стизао са товаром од 2.000 кила салате из Великог Села. Када сунце зађе товарио би је у воз Истанбул – Париз и у цик зоре стизао на словеначку тржницу. Салата је ишла ко алва. Посао му ни тад, а ни данас, није тешко падао. Љубав према њиви и пијаци уливала му је снагу.

– Словенци су обожавали салату и зелени парадајз,док сам у Босни најбоље зарађивао на арпаџику. У кафану никада нисам ишао, али кад год сам у Мркоњић Град долазио увек ме неки мерак хватао, па сам покоју ракију попио и за Босанкама на пијаци запевао: „Ево лука, ево сад, што продаје момак млад, негов’о га Београд”. Ројиле су се око моје тезге, није било шансе да у џаку иједна главица лука остане – присећа се Шкодрић.

Да и данас, после осам деценија на тржници, има тајни рецепт за привлачење муштерија, посведочила је снајка Јелена, коју већ шест година припрема да га наследи за пијачном тезгом. Из милоште је зове унуком и каже да ју је сам Бог послао јер му је унук Горан рођен за њиву, али не и за прегањање с купцима.

– За пијацу су потребни дебели живци, то ме је дека Радивоје научио. Има армију муштерија које сваки дан долазе код њега, некад по поврће, а некад само по савет и на чашицу разговора – каже снаја Јелена.

Дека Радивоје наглашава да на пијаци ипак не смеш имати пријатеља јер ће кад-тад уграбити прилику да се малчице огребе. Зато стално понавља омиљену изреку: „Част свакоме, вересија никоме”.

-----------------------------------------------

Најбоље су муштерије с душом

Најстарији пијачни продавац тврди да су најбоље муштерије оне које имају добру душу. Чак и у годинама када је род пропадао или му је коњ угинуо, деда Радивоје није бринуо – само нека су деца жива и здрава. Жену је сахранио пре 22 лета и отада у својих седам праунука, четири унучета и двоје деце види једино лично богатство. Паре га не интересују, каже да их је увек довољно имао, када је вредно радио. На путовања у далеке земље и њихова чудеса новац није трошио. А опет, цео свет га је упознао: мало-мало па га на Ђерам пијаци посети нека инострана телевизијска екипа, која снима приче о Београду.

Тајна парадајза је у – бумбарима

Сваки парадајз који дека Радивоје изложи на тезги једнако је сладак, и уверен је да нико боље од њега не уме да одгаји „рајске плодове”.

– Мој парадајз је плод љубави, а не некакве хемије. Ми га „не шприцамо”, већ купимо кошницу бумбара и пустимо их у пластеник са расадом парадајза. Затворимо врата и не пуштамо инсекте док не оплоде сваки струк. Бумбари га зачну, а ми негујемо с љубављу. Последњих година имам и грејање у пластеницима, па за моје биљке нема зиме. За сваки случај набавио сам и резервни агрегат, да им буде топло и када нестане струје. Ма сада је лако бити ратар са свом модерном механизацијом. Али ја сам навикао на коње и волове па се сад више уморим возећи трактор, него некад поваздан терајући плуг – искрен је Радивоје.