Osmesi i podozrenje

ANALIZA VESTI
Zima je prošla, došlo je proleće – u japansko-kineskim odnosima. To je osnovna intonacija izveštaja koji od srede stižu iz Tokija, gde je na delu "diplomatija otapanja leda", kako su svoj susret okarakterisali sami akteri, japanski premijer Šinzo Abe i njegov gost, predsednik kineske vlade Ven Đibao.
Venova poseta je prva na ovom nivou od 2000. i razumljivo je što je njegov trodnevni boravak u Japanu privukao globalnu pažnju. Reč je, ipak, o samitu dve azijske velesile, druge i treće ekonomije sveta, koje su jedna drugoj najvažniji trgovinski partneri (razmena je u 2006. premašila 200 milijardi dolara), od čijih odnosa zavisi stabilnost ne samo u neposrednom regionu.

Led, koji se upravo otapa, stvoren je za vreme mandata prethodnog japanskog premijera Junićiro Koizumija, koji je Kineze razljutio svojim nacionalističkim gestovima, a pre svega zvaničnim posetama kontroverznom Jusukuni hramu, gde su, među svim poginulim u svim japanskim ratovima dosad, osveštani i ratni zločinci koje je osudio Tokijski tribunal, posle traumatičnog japanskog poraza u Drugom svetskom ratu.

Istorija je, naime, jedan od najvećih i najdelikatnijih problema u odnosima velikih dalekoistočnih suseda: u Pekingu smatraju da se Japan nije adekvatno izvinio niti pokajao zbog svoje brutalne okupacije Kine, započete 1931, a okončane 1945. Istorija je zato bila nevidljiva, ali opipljiva kulisa i ovog samita.

Na nju se direktno osvrnuo gost, u prvom govoru koji je jedan visoki kineski zvaničnik održao u japanskom parlamentu. Ističući da je "japanska invazija nanela ogromne bolove kineskom narodu", premijer Ven je od domaćina zatražio da njihova izvinjenja budu propraćena konkretnim akcijama. Ali u isto vreme je pokazao i upadljiv pragmatizam, konstatacijom da su za invaziju krivci "samo nekoliko militarista", a da je njihova žrtva bio i sam japanski narod.

Ono što je, međutim, doprinos otopljavanju, jeste osnivanje zajedničkog komiteta istoričara koje su imenovale dve države, koji su dobili ambiciozni zadatak da u roku od godinu dana usaglase protivrečna viđenja zajedničke prošlosti.

Mimo istorije, razgovori su bili "otvoreni i pragmatični". U zajedničkom saopštenju se tako ističe da će dve zemlje stupiti na stazu "lepe budućnosti" u bilateralnim odnosima i raditi na izgradnji "obostrano korisnih" strateških odnosa.

Sa praktične strane, poseta je donela kraj kineskog embarga na uvoz japanskog pirinča i govedine (koji su bili glavno jelo na svečanom banketu za gosta), saglasnost da se sarađuje u razvijanju i praktičnoj primeni tehnologija za štednju energije i zaštitu prirodne okoline, kao i dogovor da se već do kraja godine održi prvi ekonomski dijalog na visokom novu. Nagoveštena je i mogućnost posete kineskog predsednika Tokiju, kao i novi put premijera Abea u Peking (koji je posetio krajem prošle godine, neposredno po preuzimanju dužnosti).

Nije, ipak, sve u znaku sakure (kratke sezone cvetanja trešanja u Japanu): Tokio i Peking nisu, uprkos rukovanjima, osmesima i ceremonijalu, otklonili međusobna podozrenja: Japan je zabrinut zbog brze ekspanzije kineskih vojnih troškova, koji će ove godine zvanično iznositi 45 milijardi dolara (a nezvanično, kako se tvrdi, znatno više), dok Kina popreko gleda na demontiranje japanskog pacifističkog ustava, preimenovanje Agencije za odbranu u pravo ministarstvo i izgradnju zajedničkog raketnog sistema sa SAD.

Samit nije doneo ni razrešenje spora oko granice ekonomskih zona u moru koje ih razdvaja, i koja je bogata prirodnim gasom. Japan je takođe dobio manje nego što je očekivao kad je reč o kineskoj podršci stalnom članstvu Japana u Savetu bezbednosti: gost je samo izneo kako želi da "Japan ima veću i konstruktivniju ulogu u međunarodnoj zajednici".

Ven je, međutim, bio kategoričan da "Kina neće prihvatiti nezavisnost Tajvana" i zatražio da se njegov domaćin tome "jasno suprotstavi".

"Ja ne podržavam nezavisnost Tajvana", uzvratio mu je Abe.