Iz kolica dosegao nebo

„Partibrejkersi” mu nisu omiljeni bend i više voli da merači uz starogradske, kafanske bisere, ali nezvanična „himna” našeg zlatnog paraolimpijca Željka Dimitrijevića u prethodnoj godini mogla je da bude pesma „Krv, suze i znoj” ovog beogradskog rok sastava.

Zahvaljujući natčovečanskom trudu i upornosti, uspeo je krajem avgusta da za Srbiju osvoji prvu, istorijsku zlatnu medalju na paraolimpijskim igrama u Londonu.

Ne poriče tvrdnje prijatelja da je tvrdoglav do samouništenja. I sam potvrđuje kako je bukvalno krvario i ronio suze na treninzima stremeći vrhunskom rezultatu. Plakao je od bola i nastavljao da baca čunj, ignorisao žuljeve na rukama, koji su pucali, pekli i krvarili, ali nije odustajao.

Dva, tri puta se od napora i onesvestio, ali pokazao je da je pravi „delija” – ne samo zato što je zakleti navijač „Crvene zvezde”. Hrabro je nastavljao dalje u skladu sa svojom životnom maksimom da će se do poslednjeg atoma snage boriti protiv svega što mu na put stane. I da nikada i ni od koga neće čekati milostinju.

I tog 31. avgusta, na olimpijskom stadionu u Londonu, odlučio je da od opšteg životnog principa ne odstupi: baciće čunj najjače što može, neće se štedeti, pa šta bude. Poterao je elektromotorna kolica tartan stazom ka bacalištu ograđenom zaštitnom mrežom.

Nije osetio ni mrvicu treme, ni u jednom trenutku. Znao je da trener Vlastimir Golubović računa na njega, očekuje medalju. Koji mesec ranije, u junu, već je pokorio Evropu, na prvenstvu u Holandiji. Sanjao je još to olimpijsko zlato.

Uzeo je čunj i već pri prvom pokušaju zavitlao ga je preko svih do tada dosegnutih granica u ovoj sportskoj disciplini. Daleko iza sebe ostavio je donedavne svetske rekordere, protivnike iz Češke i Alžira, i oborio svetski rekord hicem od 26,88 metara.

– Dok sam živ neću zaboraviti taj trenutak. Ceo svet je bio moj. Osamdeset hiljada gledalaca klicalo je u moju čast dok sam primao zlato za Srbiju. Kao da mi je u trenu čitav život proleteo kroz glavu. I lik osobe koju sam najviše u životu voleo, moje bake Stojne. Njoj sam posvetio ovu medalju i sve moje dosadašnje uspehe. Ona me je odgajila, naučila svemu, naročito da budem borac. Umrla je ubrzo posle nesreće koja mi se dogodila, kada mi je bilo 19 godina. I tada, dok sam bio na tronu, setio sam se kako je bilo na dnu – objašnjava Dimitrijević.

A dno je dotakao kada se, posle bezazlene dečje igrarije, našao u dubinama reke Mlave, u rodnom selu Ribare, pored Žagubice. Do tada je, kaže, živeo život punim plućima i osetio sve njegove čari. Bio je i tada sportista, fudbaler. A onda se tog leta sve promenilo.

Otišao je sa društvom na kupanje, skočio u ledenu reku. Nesreća ga je tu sačekala. Udario je glavom u stenu. Seća se da je pomislio: dobro sam prošao, ništa me ne boli. A onda je shvatio da ne oseća noge...

Vragolan iz Ribara postao je osoba sa invaliditetom. Ali nije prestao da bude vragolan, tvrde njegove kolege sportisti i drugari iz Doma za odrasla invalidna lica u Zemunu, u kome, kao prvi stanar, živi od osnivanja 1997. godine. I danas je bundžija i inadžija, uvek stremi ka boljem i tvrdoglavo istrajava u onome  što želi.

Donedavno je vodio i Udruženje stanara doma, gde je sa takođe uspešnim atletičarem, paraolimpijcem Draženkom Mitrovićem i napravio bacalište na kome su zajedno vežbali, a onda hrlili u svet osvajajući medalje.

Umesto da treniraju, u petak uveče su na tom mestu pevali i slavili Željkov 42. rođendan. I tada je srpski šampion obznanio da se, na vrhuncu sportske karijere, povlači iz takmičenja.

– Dosegao sam plafon, a kroz njega glavom ne mogu. Ostvario sam pravo na nacionalnu penziju, ne treba mi belosvetska slava. Dokazao sam da sam najbolji na planeti i povlačim se. Nastaviću, naravno, da se bavim sportom, ali rekreativno – objasnio je čovek koji je, prkoseći životnim iskušenjima, dodirnuo zvezde.

Od dna do vrha

1990. posle nesreće koja mu se dogodila, okončana je njegova karijera fudbalera. Do tada je bio prvotimac FK „Mlava”

1997. počeo da se bavi atletikom za osobe sa invaliditetom

2012. postao prvak Evrope, zlatni olimpijac i evropski, svetski i paraolimpijski rekorder u bacanju čunja 

Bacanje čunja nalik bacanju koplja

Atletsko takmičenje na paraolimpijadi u Londonu počelo je 31. avgusta u 10 sati, a samo dva minuta kasnije srpski paraolimpijac i tadašnji evropski šampion Željko Dimitrijević, koji je prvi nastupio, prvim hicem oborio je svetski, paraolimpijski i evropski rekord u disciplini bacanja čunja.

Na semaforu je zasijalo da su sudije odmerile 26,88 metara. Dotadašnji svetski rekord bio je 26,67 metara i držao ga je Čeh Radim Beleš, bacač koji je u Londonu osvojio srebro.

Bacanje čunja je disciplina koja postoji samo u paraolimpijskom sportu, a namenjena je osobama sa invaliditetom koje imaju oštećenje prstiju (zbog povrede vrata) i zbog čega ne mogu da čvrsto stegnu šaku. Ova disciplina nalik je bacanju koplja.

Sa Željkom, koji se kreće pomoću elektromotornih kolica, u konkurenciji su bili i takmičari sa cerebralnom paralizom. Bacalište je, iz bezbednosnih razloga, sa bokova i sa zadnje strane opasano mrežom, poput poligona za bacanje kladiva.

Visina na kojoj mora biti takmičar koji sedi, pričvršćen u stolici ili kolicima, jeste 75 centimetara. Čunj mora da bude težak između 397 i 410 grama, od drveta je, a na vrhu ima metalni teg. Zamahom gornjeg dela tela baca se udalj.