Из колица досегао небо

„Партибрејкерси” му нису омиљени бенд и више воли да мерачи уз староградске, кафанске бисере, али незванична „химна” нашег златног параолимпијца Жељка Димитријевића у претходној години могла је да буде песма „Крв, сузе и зној” овог београдског рок састава.

Захваљујући натчовечанском труду и упорности, успео је крајем августа да за Србију освоји прву, историјску златну медаљу на параолимпијским играма у Лондону.

Не пориче тврдње пријатеља да је тврдоглав до самоуништења. И сам потврђује како је буквално крварио и ронио сузе на тренинзима стремећи врхунском резултату. Плакао је од бола и настављао да баца чуњ, игнорисао жуљеве на рукама, који су пуцали, пекли и крварили, али није одустајао.

Два, три пута се од напора и онесвестио, али показао је да је прави „делија” – не само зато што је заклети навијач „Црвене звезде”. Храбро је настављао даље у складу са својом животном максимом да ће се до последњег атома снаге борити против свега што му на пут стане. И да никада и ни од кога неће чекати милостињу.

И тог 31. августа, на олимпијском стадиону у Лондону, одлучио је да од општег животног принципа не одступи: бациће чуњ најјаче што може, неће се штедети, па шта буде. Потерао је електромоторна колица тартан стазом ка бацалишту ограђеном заштитном мрежом.

Није осетио ни мрвицу треме, ни у једном тренутку. Знао је да тренер Властимир Голубовић рачуна на њега, очекује медаљу. Који месец раније, у јуну, већ је покорио Европу, на првенству у Холандији. Сањао је још то олимпијско злато.

Узео је чуњ и већ при првом покушају завитлао га је преко свих до тада досегнутих граница у овој спортској дисциплини. Далеко иза себе оставио је донедавне светске рекордере, противнике из Чешке и Алжира, и оборио светски рекорд хицем од 26,88 метара.

– Док сам жив нећу заборавити тај тренутак. Цео свет је био мој. Осамдесет хиљада гледалаца клицало је у моју част док сам примао злато за Србију. Као да ми је у трену читав живот пролетео кроз главу. И лик особе коју сам највише у животу волео, моје баке Стојне. Њој сам посветио ову медаљу и све моје досадашње успехе. Она ме је одгајила, научила свему, нарочито да будем борац. Умрла је убрзо после несреће која ми се догодила, када ми је било 19 година. И тада, док сам био на трону, сетио сам се како је било на дну – објашњава Димитријевић.

А дно је дотакао када се, после безазлене дечје играрије, нашао у дубинама реке Млаве, у родном селу Рибаре, поред Жагубице. До тада је, каже, живео живот пуним плућима и осетио све његове чари. Био је и тада спортиста, фудбалер. А онда се тог лета све променило.

Отишао је са друштвом на купање, скочио у ледену реку. Несрећа га је ту сачекала. Ударио је главом у стену. Сећа се да је помислио: добро сам прошао, ништа ме не боли. А онда је схватио да не осећа ноге...

Враголан из Рибара постао је особа са инвалидитетом. Али није престао да буде враголан, тврде његове колеге спортисти и другари из Дома за одрасла инвалидна лица у Земуну, у коме, као први станар, живи од оснивања 1997. године. И данас је бунџија и инаџија, увек стреми ка бољем и тврдоглаво истрајава у ономе  што жели.

Донедавно је водио и Удружење станара дома, где је са такође успешним атлетичарем, параолимпијцем Драженком Митровићем и направио бацалиште на коме су заједно вежбали, а онда хрлили у свет освајајући медаље.

Уместо да тренирају, у петак увече су на том месту певали и славили Жељков 42. рођендан. И тада је српски шампион обзнанио да се, на врхунцу спортске каријере, повлачи из такмичења.

– Досегао сам плафон, а кроз њега главом не могу. Остварио сам право на националну пензију, не треба ми белосветска слава. Доказао сам да сам најбољи на планети и повлачим се. Наставићу, наравно, да се бавим спортом, али рекреативно – објаснио је човек који је, пркосећи животним искушењима, додирнуо звезде.

Од дна до врха

1990. после несреће која му се догодила, окончана је његова каријера фудбалера. До тада је био првотимац ФК „Млава”

1997. почео да се бави атлетиком за особе са инвалидитетом

2012. постао првак Европе, златни олимпијац и европски, светски и параолимпијски рекордер у бацању чуња 

Бацање чуња налик бацању копља

Атлетско такмичење на параолимпијади у Лондону почело је 31. августа у 10 сати, а само два минута касније српски параолимпијац и тадашњи европски шампион Жељко Димитријевић, који је први наступио, првим хицем оборио је светски, параолимпијски и европски рекорд у дисциплини бацања чуња.

На семафору је засијало да су судије одмериле 26,88 метара. Дотадашњи светски рекорд био је 26,67 метара и држао га је Чех Радим Белеш, бацач који је у Лондону освојио сребро.

Бацање чуња је дисциплина која постоји само у параолимпијском спорту, а намењена је особама са инвалидитетом које имају оштећење прстију (због повреде врата) и због чега не могу да чврсто стегну шаку. Ова дисциплина налик је бацању копља.

Са Жељком, који се креће помоћу електромоторних колица, у конкуренцији су били и такмичари са церебралном парализом. Бацалиште је, из безбедносних разлога, са бокова и са задње стране опасано мрежом, попут полигона за бацање кладива.

Висина на којој мора бити такмичар који седи, причвршћен у столици или колицима, јесте 75 центиметара. Чуњ мора да буде тежак између 397 и 410 грама, од дрвета је, а на врху има метални тег. Замахом горњег дела тела баца се удаљ.