Blago u manastirskim riznicama

Ovčar Banja – U manastirskom konaku bejaše toplo, uoči ručka, i iguman je zapovedio da se za namernika prinesu voda i šećer i pristavi kafa.

Prozborismo koju i setismo se međusobnih razgovora za novine od pre trideset i više leta a sad je njemu, arhimandritu Georgiju (Milisavu) Dobrosavljeviću (79), pamćenje zapelo oko imena nekog putopisca koji je davno prolazio klisurom.

– Otišao sam u tandariju – kaže, tobože se sekirajući zbog zaboravnosti.

Za starešinu Blagoveštenja postavljen je 1964. godine i ne postoji leto u kojem nešto nije prinovio ili makar popravio od manastirskog imetka.

I ove zime majstori su poslovali u dve podrumske odaje, na zapadnoj strani konaka pod crkvom, o mrazovitom danu. A u novijem konaku gde Georgije stoluje, iznad igumanove klupice kraj šporeta bdi fotografija počivšeg patrijarha srpskog Pavla Stojčevića.

U blagoveštenjskom redosledu stvari, ta slika liči na ikonu a rečeni na sveca. Pavle je zamonašen 1948. upravo u Blagoveštenju, u svoj postrig svraćao je bar jedared godišnje, i ovde nema duhovnika ni civila da se nije divio kaluđeru iz Slavonije i pastiru svih pravoslavnih Srba, zbog njegove duševnosti i skromnosti.

Iguman blagoveštenjski vodi me, po dogovoru, u biblioteku manastira, na vrhu konaka. Blagoveštenje, to malo ko zna, ima dve crkve: kamena bogomolja posvećena Blagovestima (25. marta/7. aprila) iz 1601. godine, vekuje na svom kablarskom visu, dok je šezdesetih prošlog stoleća, u konaku, u jednoj odaji opremljena i osvećena crkvica posvećena Svetom proroku Jeremiji (1/14. maj, „Proklet je ko se uzda u čoveka”). U njoj se služi samo kad se u kamenoj studen izdržati ne može.

Upravo iznad te male bogomolje u konačištu jeste knjižnica, manastirska riznica bolje reći. Neke od blagoveštenjskih knjiga u zastakljenoj vitrini, nacionalno su blago. Georgije ih vadi, svaka ima drvene korice presvučene kožom, i lista: Apostol iz 16. veka (195 listova), Otečnik (309 l.) i Besede Jefrema Sirina (314 l.) iste starosti, Četvorojevanđelje (209 l.), koje je Trojan Gundulić štampao u Beogradu 1552. godine, Četvorojevanđelje (198 l.) štampara Mardarija urađeno 1562. u Mrkšinoj crkvi i Trebnik koji je u Veneciji 1570. godine štampao Jeronim Zagurović.

To je samo delić knjižnog i drugog blaga u deset srednjovekovnih manastira Ovčarsko-kablarske klisure. U Nikolju se čuva Karansko jevanđelje (316 l.), koje je pisao pop Vuk 1608/09, a u Sretenju dve knjige iz 16. stoleća: Jevanđelje (248 l.) u rukopisu i Molebnik (177 l.). To je ostalo, a bog sveti zna šta su odavde tek odneli ljudi i vekovi.

Nikoljsko jevanđelje, recimo, nestalo je 1914. godine iz Beograda, u evakuaciji Narodne biblioteke. To je rukopis na pergamentu iz 15. veka, prepisan sa glagoljskog, a knjigu je iz Nikolja 1854. godine uzeo profesor Beogradskog liceja, Aleksa Vukomanović, inače zet Vuka Karadžića. Dragocena knjiga pojavila se 1966. godine u Dablinu (Irska), u biblioteci „Ser Čester Biti”, tu je i danas.

jevanđelje iz 1372. koje je bilo ponovo povezano u ovom manastiru 1799. godine, danas se čuva u Beču. Postoje zapisi o prodaji brojnih rukopisa, između ostalih i 12 mineja koji su iz Blagoveštenja odneti 1800. godine.

Crkvu ovog hrama, međutim, i danas krase brojne ikone koje je, temperom na dasci, 1635. godine radio verovatno Slikar Mitrofan. A u uglu stoje dva trona iz 17. veka: nalonj na koji sveštenoslužitelj polaže jevanđelje iz kojeg čita, i igumanski presto od dve vrste drveta, ukrašen mušarabijama.

U Vavedenju, na desnoj obali Zapadne Morave, čuva se Beogradsko Četvorojevanđelje iz 1552. godine, a iz Vaznesenja na Ovčaru potiče Četvorojevanđelje prepisano 1570. godine upravo u tom manastiru, koje se danas čuva u Narodnoj biblioteci u Beogradu. Vuk Karadžić navodi da je 1820. godine pod zvonarom manastira Jovanje bila pisarnica gde su prepisivane crkvene knjige.

U Nikolju pod Kablarom, na levoj obali reke, koje se prvi put pominje 1476. godine, sačuvani su metalni pečat iz 1613., metalni kalup za ukrašavanje kožnog poveza na knjigama, srebrno kandilo i petohlebnica takođe od srebra, namenjena za liturgijske pogače na velikom bdeniju.
Za nevolju, neke manastirske riznice tajanstveno su pražnjene, ko zna kad i kako.

U manastirima Preobraženje, Sretenje i Sveta Trojica danas nema nijednog rukopisa niti štampane srbulje koje je Vuk Karadžić popisao 1820. godine. U posedu Preobraženja tada su bili Oktoih iz 1579, Mesečnik iz 1576. i Dela apostolska prepisana u Blagoveštenju 1646.

Iz Sretenja su odneti Tripjesnec iz 1616. godine, 12 rukopisnih mineja pisanih 1595. u Nikolju, prvo izdanje štampane biblije kod Rusa (Ostrog 1581), kao i Triod objavljen 1649. u Trgovištu u Rumuniji; iz Svete Trojice nestali su jevanđelje Blagovestije pisano 1571, minej za mart 1566, minej za jul 1563. i minej za jun 1569. (svi pisani u Jovanju) i Besede Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog.

Tim zametenim knjižnim blagom zadovoljena je nečija pohlepa, pa se vazda valja sećati opomene mudrog patrijarha Pavla, koju je često izgovarao čuvši da Srbi prizivaju višnjeg u saveznike: „Bog će pomoći, ako bude imao kome da pomogne.”

Zapisi o patrijarhu Pavlu

U Blagoveštenju su se, neke godine, zatekle novine sa slikom Pavla, kao patrijarha srpskog, i tekstom pod naslovom – „Svetac koji hoda”.

– Patrijarh je to video i rekao kratko: „Ko je svetac, odlučuje jedino Bog” – pripoveda iguman Georgije.

I ti mali ali umni zapisi o patrijarhu Pavlu i njegovim dolascima u Blagoveštenje, postali su savremena istorija koja dodatno krasi Srpsku Svetu Goru u klisuri. U svim tim događajima učestvovao je i iguman Georgije, pa je za „Politikin” Božićni dodatak prepričao dva takva događaja.

– Devedesetih u Ovčar Banji spremali smo se na slavu kod Filareta, u Zemun. Predlažem da idemo mojim kolima. „Ne, autobusom ćemo”, odluči patrijarh. Do Beograda glavu nije podigao sa knjige, a onda smo sa stanice krenuli pešice, ka Patrijaršiji na konak, pa ćemo sutra na slavu. „Georgije, za večeru imamo krišku sira i komad hleba”, veli mi. U sebi računam da to nema ništa nama dvojici i zamolim ga pred jednom samouslugom da me sačeka dok kupim sardine.

Stanem u red da platim kasirki, ispred mene još šest kupaca a napolju patrijarh šetka ispred izloga. Jedan gospodin iz reda odmah me pozva: „Oče, dođite na kasu, ne možemo dozvoliti da vas patrijarh čeka”. Zahvalim pažljivim ljudima, platim preko reda i izađem napolje, a tu me dočeka njegova svetost, pošto je sve video: „Šta je, Georgije, sad ćeš i ti postati veliki u Beogradu pored mene.”

Druga uspomena je iz Blagoveštenja, takođe s kraja prošlog veka...

– Bio je radni dan, nema naroda, i na službu u crkvu došli smo samo patrijarh i ja. On u oltaru kaže: „Glave svoje Gospodu priklonite”, a ja stojim za pevnicom i trebalo bi da priklonim glavu i pevam „Veliko je, tebje, Gospodi”. Ali, nešto sam se zamislio i nisam priklonio glavu.

Patrijarh je iz oltara to primetio i posle službe veli mi: „A ti, nisi priklonio glavu?” Branio sam se: „Znate, vaša svetosti, ja sam priklonio glavu, ali u mislima.” On sačeka tren pa reče: „E, sad Georgije, idemo na doručak i ja ću da prevrnem tanjir pa ti jedi u mislima.” Znao sam da ta kazna neće biti izvršena.