Благо у манастирским ризницама

Овчар Бања – У манастирском конаку бејаше топло, уочи ручка, и игуман је заповедио да се за намерника принесу вода и шећер и пристави кафа.

Прозборисмо коју и сетисмо се међусобних разговора за новине од пре тридесет и више лета а сад је њему, архимандриту Георгију (Милисаву) Добросављевићу (79), памћење запело око имена неког путописца који је давно пролазио клисуром.

– Отишао сам у тандарију – каже, тобоже се секирајући због заборавности.

За старешину Благовештења постављен је 1964. године и не постоји лето у којем нешто није приновио или макар поправио од манастирског иметка.

И ове зиме мајстори су пословали у две подрумске одаје, на западној страни конака под црквом, о мразовитом дану. А у новијем конаку где Георгије столује, изнад игуманове клупице крај шпорета бди фотографија почившег патријарха српског Павла Стојчевића.

У благовештењском редоследу ствари, та слика личи на икону а речени на свеца. Павле је замонашен 1948. управо у Благовештењу, у свој постриг свраћао је бар једаред годишње, и овде нема духовника ни цивила да се није дивио калуђеру из Славоније и пастиру свих православних Срба, због његове душевности и скромности.

Игуман благовештењски води ме, по договору, у библиотеку манастира, на врху конака. Благовештење, то мало ко зна, има две цркве: камена богомоља посвећена Благовестима (25. марта/7. априла) из 1601. године, векује на свом кабларском вису, док је шездесетих прошлог столећа, у конаку, у једној одаји опремљена и освећена црквица посвећена Светом пророку Јеремији (1/14. мај, „Проклет је ко се узда у човека”). У њој се служи само кад се у каменој студен издржати не може.

Управо изнад те мале богомоље у коначишту јесте књижница, манастирска ризница боље рећи. Неке од благовештењских књига у застакљеној витрини, национално су благо. Георгије их вади, свака има дрвене корице пресвучене кожом, и листа: Апостол из 16. века (195 листова), Отечник (309 л.) и Беседе Јефрема Сирина (314 л.) исте старости, Четворојеванђеље (209 л.), које је Тројан Гундулић штампао у Београду 1552. године, Четворојеванђеље (198 л.) штампара Мардарија урађено 1562. у Мркшиној цркви и Требник који је у Венецији 1570. године штампао Јероним Загуровић.

То је само делић књижног и другог блага у десет средњовековних манастира Овчарско-кабларске клисуре. У Никољу се чува Каранско јеванђеље (316 л.), које је писао поп Вук 1608/09, а у Сретењу две књиге из 16. столећа: Јеванђеље (248 л.) у рукопису и Молебник (177 л.). То је остало, а бог свети зна шта су одавде тек однели људи и векови.

Никољско јеванђеље, рецимо, нестало је 1914. године из Београда, у евакуацији Народне библиотеке. То је рукопис на пергаменту из 15. века, преписан са глагољског, а књигу је из Никоља 1854. године узео професор Београдског лицеја, Алекса Вукомановић, иначе зет Вука Караџића. Драгоцена књига појавила се 1966. године у Даблину (Ирска), у библиотеци „Сер Честер Бити”, ту је и данас.

јеванђеље из 1372. које је било поново повезано у овом манастиру 1799. године, данас се чува у Бечу. Постоје записи о продаји бројних рукописа, између осталих и 12 минеја који су из Благовештења однети 1800. године.

Цркву овог храма, међутим, и данас красе бројне иконе које је, темпером на дасци, 1635. године радио вероватно Сликар Митрофан. А у углу стоје два трона из 17. века: налоњ на који свештенослужитељ полаже јеванђеље из којег чита, и игумански престо од две врсте дрвета, украшен мушарабијама.

У Ваведењу, на десној обали Западне Мораве, чува се Београдско Четворојеванђеље из 1552. године, а из Вазнесења на Овчару потиче Четворојеванђеље преписано 1570. године управо у том манастиру, које се данас чува у Народној библиотеци у Београду. Вук Караџић наводи да је 1820. године под звонаром манастира Јовање била писарница где су преписиване црквене књиге.

У Никољу под Кабларом, на левој обали реке, које се први пут помиње 1476. године, сачувани су метални печат из 1613., метални калуп за украшавање кожног повеза на књигама, сребрно кандило и петохлебница такође од сребра, намењена за литургијске погаче на великом бденију.
За невољу, неке манастирске ризнице тајанствено су пражњене, ко зна кад и како.

У манастирима Преображење, Сретење и Света Тројица данас нема ниједног рукописа нити штампане србуље које је Вук Караџић пописао 1820. године. У поседу Преображења тада су били Октоих из 1579, Месечник из 1576. и Дела апостолска преписана у Благовештењу 1646.

Из Сретења су однети Трипјеснец из 1616. године, 12 рукописних минеја писаних 1595. у Никољу, прво издање штампане библије код Руса (Острог 1581), као и Триод објављен 1649. у Трговишту у Румунији; из Свете Тројице нестали су јеванђеље Благовестије писано 1571, минеј за март 1566, минеј за јул 1563. и минеј за јун 1569. (сви писани у Јовању) и Беседе Василија Великог и Јована Златоустог.

Тим заметеним књижним благом задовољена је нечија похлепа, па се вазда ваља сећати опомене мудрог патријарха Павла, коју је често изговарао чувши да Срби призивају вишњег у савезнике: „Бог ће помоћи, ако буде имао коме да помогне.”

Записи о патријарху Павлу

У Благовештењу су се, неке године, затекле новине са сликом Павла, као патријарха српског, и текстом под насловом – „Светац који хода”.

– Патријарх је то видео и рекао кратко: „Ко је светац, одлучује једино Бог” – приповеда игуман Георгије.

И ти мали али умни записи о патријарху Павлу и његовим доласцима у Благовештење, постали су савремена историја која додатно краси Српску Свету Гору у клисури. У свим тим догађајима учествовао је и игуман Георгије, па је за „Политикин” Божићни додатак препричао два таква догађаја.

– Деведесетих у Овчар Бањи спремали смо се на славу код Филарета, у Земун. Предлажем да идемо мојим колима. „Не, аутобусом ћемо”, одлучи патријарх. До Београда главу није подигао са књиге, а онда смо са станице кренули пешице, ка Патријаршији на конак, па ћемо сутра на славу. „Георгије, за вечеру имамо кришку сира и комад хлеба”, вели ми. У себи рачунам да то нема ништа нама двојици и замолим га пред једном самоуслугом да ме сачека док купим сардине.

Станем у ред да платим касирки, испред мене још шест купаца а напољу патријарх шетка испред излога. Један господин из реда одмах ме позва: „Оче, дођите на касу, не можемо дозволити да вас патријарх чека”. Захвалим пажљивим људима, платим преко реда и изађем напоље, а ту ме дочека његова светост, пошто је све видео: „Шта је, Георгије, сад ћеш и ти постати велики у Београду поред мене.”

Друга успомена је из Благовештења, такође с краја прошлог века...

– Био је радни дан, нема народа, и на службу у цркву дошли смо само патријарх и ја. Он у олтару каже: „Главе своје Господу приклоните”, а ја стојим за певницом и требало би да приклоним главу и певам „Велико је, тебје, Господи”. Али, нешто сам се замислио и нисам приклонио главу.

Патријарх је из олтара то приметио и после службе вели ми: „А ти, ниси приклонио главу?” Бранио сам се: „Знате, ваша светости, ја сам приклонио главу, али у мислима.” Он сачека трен па рече: „Е, сад Георгије, идемо на доручак и ја ћу да преврнем тањир па ти једи у мислима.” Знао сам да та казна неће бити извршена.