Senke u Zalivu anđela

RIVIJERA
Rivijeru sam prvi put videla iz malog aviona, koji je zujao visoko u vazduhu, nalik na navijenu dečju igračku. Nepokretni oblaci lebdeli su iznad mastiljave senke mora, pored koga su, nalik na uredno složene kutijice, ležale kuće boje peska i ostriga. Ovako je Azurnu obalu gledao, nadlećući večiti vrt svojih ranih godina, Tonio, Antoan de Sent Egziperi, još jedan od njenih mitskih stanovnika, koji je detinjstvo proveo u zamku iz trinaestog veka, sagrađenog da zaštiti stanovnike Sen-Tropea. Da ih zaštiti od istorije i nepoznatog. Kao da je ta zaštita uopšte moguća.

Rivijeru sam videla u svetlosti ovog marta, u danima koje Grci zovu kratkim letom Sv. Dimitrija. Azurna obala je vedri bezdan mira: blagoglagoljiva pena mora, noći što vam u potiljak dišu plitko i lako kao galebovi ili ljubičice, beskrajni dani koji teku sporo.(Brzina je sada rezervisana samo za siromašne krajeve sveta. Svet više ne žuri, pošto je stigao. Jure siromašni, kojima niko još nije rekao da je svaka trka uzalud, jer je glavnina već odavno podeljena). Pa ipak, Rivijerom danas ne vladaju beskonačna lepota čempresa nalik na šaputavi žad, niti sladunjavi miris novca. Ovde vladaju – senke.

Od Sen-Tropea do Zaliva anđela, kako ovdašnji stanovnici vole da zovu Nicu, niže se prostor u kome mitologija nije smrskana, već živa i – stvarna. Krajem devetnaestog i u dvadesetom veku, ovde su živeli, voleli, umirali – najveći i najbolji od nas, oni umetnici koji su zavek promenili sliku i senku našeg vremena i dali imena, svrhu i smisao našoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. I njihovi su melodiozni koraci šum u kome se i dalje tiho Rivijera okreće oko svoje cvetne, ćutljive ose. Njihove su se senke ljubavno splele i od ovog mesta načinile prostor opčinjavajuće lepote.

Zajedno sa živima, lako i vedro, uz obalu kreću se i mrtvi. Nemoguće je u mlakom, sjajnom vazduhu marta ne osetiti laki dodir rukavice Marije Baškirceve, talentovane Ruskinje koja se dopisivala s Mopasanom i provodila duge, sunčane mesece na Rivijeri. Jedan dar nikada ne ide sam i Baškirceva je posedovala i darove za muziku, literaturu, slikarstvo, pored putene, slovenske lepote. Vidim je kako u haljini koja je više senka nego haljina, i kroz koju blešti žiža sunčeve svetlosti, spušta pismo u sanduče. A pisma će dugo putovati tih godina. Baškircevoj će najbrže odgovoriti tuberkuloza i iza nje će ostati samo njen ingeniozni "Dnevnik".

A Mopasan? Posle njene smrti šetao je kanskom "Kroazetom" i žalio se doktorima kako mu "škripi u očima", kao i da će poludeti. Oni su ga tešili da "zasigurno nikada neće", ali Mopasan je već bio načet sifilisom. Plovio je na malom brodu "Belami" usidrenom u kanskoj luci, udisao u decembru božićnu pesmu Sredozemnog mora i dugo i besciljno noću hodao praznim ulicama. Pred zoru je pisao. Znao je: dokle god bude mogao da piše, ludilo će ga zaobilaziti, jer je pisanje lek i od ludila koje neprestano preti da će proklijati. Nekoliko godina kasnije, dok se magla podizala iznad mekog blaženstva mora i reske svetlosti, retki su prolaznici mogli videti Mopasana kako posmatra jahtu "Belami" u zagrljaju dvojice prijatelja. Zagrljajem su želeli da sakriju ludačku košulju u koju je Mopasan bio odeven.

Niče, iznad stena

Da li su tada Mopasana proveli i pored kanskog hotela "Negresko", ispred koga će u veliki, sportski auto ući Isidora Dankan, koja je u Nicu došla 1927. da pronađe mir i utočište? Iza nje su dva propala braka, karijera na zalasku i tragičan gubitak oba deteta. Te večeri, krenula je da se provoza Kanom. U autu je čekao mlad muškarac koji se neprekidno osmehivao. Dankanova nije primećivala da joj se to osmehuje smrt.(Ona ponekad dolazi preko nama najvoljenijih ruku). Svakoga na kraju ubije njegova najveća strast, rekao je Andrić u "Prokletoj avliji". Dankanova je volela ples brzine. Nadu je još uvek nalazila samo tu. Sela je u bugati, vrata obmotanog dugim, crvenim šalom od krepa. Mahnula je prijateljici i viknula "Zbogom, idem ka slavi". Auto je tek krenuo ka Engleskom šetalištu, šal se zavijorio u jednom tenutku, a u drugom ga je već smrt čvrsto držala u ruci. Njegove rese zahvatio je točak. Mladi čovek koči i zatim seda na pločnik, jecajući: "Bogorodice, ubio sam je". Ili je rekao: "Ubio sam Bogorodicu". Nikada nećemo saznati istinu. On je ubrzo nestao, nekuda niz "Kroazetu".

"Kroazetom" je žurio i Niče, tražeći lek za bolest koja ga je već načinjala i mir u kome će moći da napiše knjige koje su mu sitno i uporno kljuvale grudnu kost. Utočište je pronašao blizu Nice, u selu Ez, podignutom usred stena. Penjući se visokim i strmim stazama, govorio je naglas, psalmično, po čitava poglavlja, koje je ubrzano, u treperavoj tišini noći, zapisivao. Blizu Nice nastala su tako dela "Tako je govorio Zaratustra", "S one strane dobra i zla", "Vesela nauka". Poklonici filozofije vole da brdo pored sela Ez zovu i filozofskom Maslinovom gorom, pošto je jedno od ključnih dela filozofije nastalo upravo tu. Danas je obeležena staza kojom se Niče kretao i turisti mogu da hodaju Ničeovim stopama i sa vrha pogledaju na brodovlje u zalivu, što nalikuje na "nimfe lepljivih krila". Niče je, takođe, bolovao od sifilisa i bežeći od bolesti, bede, ljudi, istorije, porodice, sebe, mir je pronalazio sve ređe. Čini se da ga je u Nici pronašao. "Boje Nice izgledaju kao da su prošle kroz srebrno sito", rekao je i dodao :"Ovde si na svom mestu". Dok je boravio u Nici, jedno su ga jutro probudili veseli povici dece. Na urmina, narandžina i maslinova drveta – padao je sneg. Otvorio je prozor i poput deteta, okusio pahulje. "U Nici i sneg ima sladak ukus", zapisao je.

Sada u ovom delom Rivijere kuću ima Ringo Star, a Stounsi su dva albuma sanjali i napisali upravo na Azurnoj obali, u jednoj usamljenoj, iznajmljenoj kući.

Čehov za ruletom

Paganini je odabrao Nicu da u njoj umre, dok je Čehov tu doputovao da bi na suncu i svetlosti uspeo da ublaži tuberkulozu. U trenutku kada je stupio u Nicu, već je pet godina bacao krv. U Nici će napisati dva poslednja čina "Tri sestre" i odavde će pisati Olgi Kniper pisma. Prvo od njih, počinjalo je :"Dobar dan, poslednja stranice mog života". Zajedno sa prijateljem Potapenkom, koji je odlučio da se u Monte Karlu obogati na kocki, Čehov će pune dve nedelje, svakoga dana, ići u kockarnice. "Rulet je na mene ostavio utisak raskošnog WC-a", reći će kasnije. Njegov prijatelj je na kocki sve izgubio, a Čehov vrlo malo – pošto je stavljao i male uloge. "Posle kockarnica, bivao sam umoran kao posle boks meča", napisao je. Najbolje je Rivijeru opisao upravo Čehov: "Ovde prvi pas koji dođe ima miris civilizacije, sobarice imaju osmeh vojvotkinja, u prodavnicama i vozovima vam svako naziva dobar dan, a svi se čak i prosjaku obraćaju sa gospodine".

Danas na Rivijeri nema prosjaka, a sobarice i dalje imaju "osmehe vojvotkinja". U "Karlton" hotelu, gde je Hičkok snimao čuveni film, "Drž’ te lopova", soba u kojoj su boravili Grejs Keli i Keri Grant još uvek je ista. Okuka gde je u Monte Karlu u istom filmu Grejs Keli vrtoglavo vozila auto, upravo je ista krivina gde će, dve decenije kasnije, poginuti. Živa glumica u njoj ubila je artificijelnu princezu. Uloga princeze očito je bila najmrskija uloga koju je Grejs Keli ikada odlučila da odigra.

U Nicu je dolazio i Gogolj, zbog Aleksandre Smirnove, koju su u Rusiji zvali "roze devojka".Ona je čula ono što čovečanstvo nikada neće, ma koliko žudelo: poglavlja iz nastavka "Mrtvih duša", koje je, u kožnoj torbi, Gogolj doneo u Nicu. No, za vreme tih čitalačkih sesija, jednom je počela oluja i na prvi udar groma, Gogolj je zaklopio svesku. "Ne smem da čitam. Bog me opominje", rekao je i pobegao, kroz kose mlazeve kiše.

Na najčuvenijem pozorištu na Rivijeri, "Kazinu" i dalje stoji tabla koja nas podseća da je ovde , početkom XX veka, čuveni Sergej Đagiljev doveo svoju baletsku trupu iz Rusije. U sećanju Kneževine Monako, ruski balet još uvek sija kao jedna od najlepših kamenih bajki, živi mit. Ovde je prvi put izvedeno "Popodne jednog fauna" Debisija. Plesao je niko drugi do Nižinski. Sa Đagiljevim sarađuju najbolji: Stravinski, Pikaso, Kokto. Ples Nižinskog nalikuje na ubrzani let nekog nežnog, stokrilog insekta (to klica ludila u njemu drhti i procvetava). Deo publike je u delirijumu, drugi deo je konsterniran i želi da se fizički obračuna sa izvođačima. Sve spašava Apoliner koji sedi u publici, sa zavijenom glavom. Upravo se vratio iz rata. "Da nije bilo njega, žene bi nam pribadačama izbile oči", reći će, kasnije, Kokto. Kostime za balet Đagiljeva radila je i Koko Šanel, a dekor za balet niko drugi do – Pikaso. Čak i posle odlaska Nižinskog, Đagiljev je uspeo da Ruski balet i dalje bude znamenje Kneževine Monako. U jednom trenutku, iz Rusije je doveo sestru Nižinskog, Bronislavu, takođe talentovanog koreografa. Tada je već Nižinski pomračenog uma šetao jednim selom u Švajcarskoj i sa velikim, zlatnim krstom oko vrata, zaustavljao prolaznike želeći da im govori o spasenju.

U martu je ispred pozorišta "Kazino", u parku zelenom kao vatra, otvorena izložba vajara Dušana Džamonje, zahvaljujući pokroviteljstvu porodice Cepter, kojoj pripada i jedna od najlepših vila na Rivijeri, sa edenski raskošnim vrtom. "Kazino" je i dalje jedino pozorište na planeti koje se nalazi u istoj zgradi sa kockarnicom. Njegova sala je sva u drhtavom zlatu, nalik na mediteranski Versaj. Gotovo je nemoguće unutra ne čuti šum baletskih patika Nižinskog po parketu i ne videti naklon njegove senke prema loži ispod koje piše "Mozart", gde je obično sedeo Đagiljev. Danas pozorište ima problema sa publikom, baš kao i bioskopi na Rivijeri.  

No, možda je najstrastvenija priča u Rivijeri ona čiji su junaci mladi, američki bračni par, Zelda i Skot Ficdžerald. On je već veoma slavan, napisao je komad "S one strane raja" i roman "Veliki Getsbi"(posle Džojsovog "Uliksa", u anketama angloameričke kulturne javnosti, smatra se najboljim romanom dvadesetog veka). "Veliki Getsbi" nije roman o ljubavi, to je priča o meljavi novca, o novcu koji polako i sigurno zaseca oštrim kažiprstom beskrajno povrediv vrat ljubavi. Ficdžeraldovi na Rivijeri pokušavaju da usklade ljubav sa životom, što je uvek teško izvodljiva misija. Neuspeh zalivaju džinom. Kada ih poseti Hemingvej, Skot mu poverava da nije srećan. Na jednoj večeri Isidora Dankan šapuće Skotu, "Tvoja sam, centurione" i čuvši te reči, Zelda skače sa zida i , pošto preživi nepovređena, njih dvoje sedaju u beli kabriolet i odvoze se u nepoznato. Pred zoru će ih, zagrljene i zaspale u autu, probuditi preplašeni seljak . Usnuli su u autu parkiranom na pruzi. Na njih je, iz daljine, išao voz. (Još jednom je brzina zapretila ljubavi). Uspeli su da pobegnu od voza, ali ne i usuda ljubavi, umetnosti, sudbine, ukratko-sebe samih. Zelda će umreti u ludnici, 1948, a četiri godine pre nje, Skot. Smrt je došla kao posledica džina. Uzrok je bio sam život.

Na Rivijeri su boravili i stvarali i Šagal. Sinjak, Renoar, Pikaso. Šagal je i sahranjen u mestašcetu pored Nice, San Pol deVansu, gde se i danas , ispred galerija, zajedno sa suvenirima, cvećem i maramama jarkih boja, prodaju mala drveta narandže, sa plodovim nalik na sićušna, purpurna, slatka sunca, veličine stisnute dečje šake. Svaki čovek je to malo drvo narandže, mislila sam. Dok se nada, dotle i voli i cveta. Ti plodovi, to su sva naša bezbrojna srca. Kad ne voli, čovek tiho i nevidljivo truli. Ili bar ne daje