Сенке у Заливу анђела

РИВИЈЕРА
Ривијеру сам први пут видела из малог авиона, који је зујао високо у ваздуху, налик на навијену дечју играчку. Непокретни облаци лебдели су изнад мастиљаве сенке мора, поред кога су, налик на уредно сложене кутијице, лежале куће боје песка и острига. Овако је Азурну обалу гледао, надлећући вечити врт својих раних година, Тонио, Антоан де Сент Егзипери, још један од њених митских становника, који је детињство провео у замку из тринаестог века, саграђеног да заштити становнике Сен-Тропеа. Да их заштити од историје и непознатог. Као да је та заштита уопште могућа.

Ривијеру сам видела у светлости овог марта, у данима које Грци зову кратким летом Св. Димитрија. Азурна обала је ведри бездан мира: благоглагољива пена мора, ноћи што вам у потиљак дишу плитко и лако као галебови или љубичице, бескрајни дани који теку споро.(Брзина је сада резервисана само за сиромашне крајеве света. Свет више не жури, пошто је стигао. Јуре сиромашни, којима нико још није рекао да је свака трка узалуд, јер је главнина већ одавно подељена). Па ипак, Ривијером данас не владају бесконачна лепота чемпреса налик на шапутави жад, нити сладуњави мирис новца. Овде владају – сенке.

Од Сен-Тропеа до Залива анђела, како овдашњи становници воле да зову Ницу, ниже се простор у коме митологија није смрскана, већ жива и – стварна. Крајем деветнаестог и у двадесетом веку, овде су живели, волели, умирали – највећи и најбољи од нас, они уметници који су завек променили слику и сенку нашег времена и дали имена, сврху и смисао нашој прошлости, садашњости и будућности. И њихови су мелодиозни кораци шум у коме се и даље тихо Ривијера окреће око своје цветне, ћутљиве осе. Њихове су се сенке љубавно сплеле и од овог места начиниле простор опчињавајуће лепоте.

Заједно са живима, лако и ведро, уз обалу крећу се и мртви. Немогуће је у млаком, сјајном ваздуху марта не осетити лаки додир рукавице Марије Башкирцеве, талентоване Рускиње која се дописивала с Мопасаном и проводила дуге, сунчане месеце на Ривијери. Један дар никада не иде сам и Башкирцева је поседовала и дарове за музику, литературу, сликарство, поред путене, словенске лепоте. Видим је како у хаљини која је више сенка него хаљина, и кроз коју блешти жижа сунчеве светлости, спушта писмо у сандуче. А писма ће дуго путовати тих година. Башкирцевој ће најбрже одговорити туберкулоза и иза ње ће остати само њен ингениозни "Дневник".

А Мопасан? После њене смрти шетао је канском "Кроазетом" и жалио се докторима како му "шкрипи у очима", као и да ће полудети. Они су га тешили да "засигурно никада неће", али Мопасан је већ био начет сифилисом. Пловио је на малом броду "Белами" усидреном у канској луци, удисао у децембру божићну песму Средоземног мора и дуго и бесциљно ноћу ходао празним улицама. Пред зору је писао. Знао је: докле год буде могао да пише, лудило ће га заобилазити, јер је писање лек и од лудила које непрестано прети да ће проклијати. Неколико година касније, док се магла подизала изнад меког блаженства мора и реске светлости, ретки су пролазници могли видети Мопасана како посматра јахту "Белами" у загрљају двојице пријатеља. Загрљајем су желели да сакрију лудачку кошуљу у коју је Мопасан био одевен.

Ниче, изнад стена

Да ли су тада Мопасана провели и поред канског хотела "Негреско", испред кога ће у велики, спортски ауто ући Исидора Данкан, која је у Ницу дошла 1927. да пронађе мир и уточиште? Иза ње су два пропала брака, каријера на заласку и трагичан губитак оба детета. Те вечери, кренула је да се провоза Каном. У ауту је чекао млад мушкарац који се непрекидно осмехивао. Данканова није примећивала да јој се то осмехује смрт.(Она понекад долази преко нама највољенијих руку). Свакога на крају убије његова највећа страст, рекао је Андрић у "Проклетој авлији". Данканова је волела плес брзине. Наду је још увек налазила само ту. Села је у бугати, врата обмотаног дугим, црвеним шалом од крепа. Махнула је пријатељици и викнула "Збогом, идем ка слави". Ауто је тек кренуо ка Енглеском шеталишту, шал се завијорио у једном тенутку, а у другом га је већ смрт чврсто држала у руци. Његове ресе захватио је точак. Млади човек кочи и затим седа на плочник, јецајући: "Богородице, убио сам је". Или је рекао: "Убио сам Богородицу". Никада нећемо сазнати истину. Он је убрзо нестао, некуда низ "Кроазету".

"Кроазетом" је журио и Ниче, тражећи лек за болест која га је већ начињала и мир у коме ће моћи да напише књиге које су му ситно и упорно кљувале грудну кост. Уточиште је пронашао близу Нице, у селу Ез, подигнутом усред стена. Пењући се високим и стрмим стазама, говорио је наглас, псалмично, по читава поглавља, које је убрзано, у треперавој тишини ноћи, записивао. Близу Нице настала су тако дела "Тако је говорио Заратустра", "С оне стране добра и зла", "Весела наука". Поклоници филозофије воле да брдо поред села Ез зову и филозофском Маслиновом гором, пошто је једно од кључних дела филозофије настало управо ту. Данас је обележена стаза којом се Ниче кретао и туристи могу да ходају Ничеовим стопама и са врха погледају на бродовље у заливу, што наликује на "нимфе лепљивих крила". Ниче је, такође, боловао од сифилиса и бежећи од болести, беде, људи, историје, породице, себе, мир је проналазио све ређе. Чини се да га је у Ници пронашао. "Боје Нице изгледају као да су прошле кроз сребрно сито", рекао је и додао :"Овде си на свом месту". Док је боравио у Ници, једно су га јутро пробудили весели повици деце. На урмина, наранџина и маслинова дрвета – падао је снег. Отворио је прозор и попут детета, окусио пахуље. "У Ници и снег има сладак укус", записао је.

Сада у овом делом Ривијере кућу има Ринго Стар, а Стоунси су два албума сањали и написали управо на Азурној обали, у једној усамљеној, изнајмљеној кући.

Чехов за рулетом

Паганини је одабрао Ницу да у њој умре, док је Чехов ту допутовао да би на сунцу и светлости успео да ублажи туберкулозу. У тренутку када је ступио у Ницу, већ је пет година бацао крв. У Ници ће написати два последња чина "Три сестре" и одавде ће писати Олги Книпер писма. Прво од њих, почињало је :"Добар дан, последња странице мог живота". Заједно са пријатељем Потапенком, који је одлучио да се у Монте Карлу обогати на коцки, Чехов ће пуне две недеље, свакога дана, ићи у коцкарнице. "Рулет је на мене оставио утисак раскошног WC-а", рећи ће касније. Његов пријатељ је на коцки све изгубио, а Чехов врло мало – пошто је стављао и мале улоге. "После коцкарница, бивао сам уморан као после бокс меча", написао је. Најбоље је Ривијеру описао управо Чехов: "Овде први пас који дође има мирис цивилизације, собарице имају осмех војвоткиња, у продавницама и возовима вам свако назива добар дан, а сви се чак и просјаку обраћају са господине".

Данас на Ривијери нема просјака, а собарице и даље имају "осмехе војвоткиња". У "Карлтон" хотелу, где је Хичкок снимао чувени филм, "Држ’ те лопова", соба у којој су боравили Грејс Кели и Кери Грант још увек је иста. Окука где је у Монте Карлу у истом филму Грејс Кели вртоглаво возила ауто, управо је иста кривина где ће, две деценије касније, погинути. Жива глумица у њој убила је артифицијелну принцезу. Улога принцезе очито је била најмрскија улога коју је Грејс Кели икада одлучила да одигра.

У Ницу је долазио и Гогољ, због Александре Смирнове, коју су у Русији звали "розе девојка".Она је чула оно што човечанство никада неће, ма колико жудело: поглавља из наставка "Мртвих душа", које је, у кожној торби, Гогољ донео у Ницу. Но, за време тих читалачких сесија, једном је почела олуја и на први удар грома, Гогољ је заклопио свеску. "Не смем да читам. Бог ме опомиње", рекао је и побегао, кроз косе млазеве кише.

На најчувенијем позоришту на Ривијери, "Казину" и даље стоји табла која нас подсећа да је овде , почетком XX века, чувени Сергеј Ђагиљев довео своју балетску трупу из Русије. У сећању Кнежевине Монако, руски балет још увек сија као једна од најлепших камених бајки, живи мит. Овде је први пут изведено "Поподне једног фауна" Дебисија. Плесао је нико други до Нижински. Са Ђагиљевим сарађују најбољи: Стравински, Пикасо, Кокто. Плес Нижинског наликује на убрзани лет неког нежног, стокрилог инсекта (то клица лудила у њему дрхти и процветава). Део публике је у делиријуму, други део је констерниран и жели да се физички обрачуна са извођачима. Све спашава Аполинер који седи у публици, са завијеном главом. Управо се вратио из рата. "Да није било њега, жене би нам прибадачама избиле очи", рећи ће, касније, Кокто. Костиме за балет Ђагиљева радила је и Коко Шанел, а декор за балет нико други до – Пикасо. Чак и после одласка Нижинског, Ђагиљев је успео да Руски балет и даље буде знамење Кнежевине Монако. У једном тренутку, из Русије је довео сестру Нижинског, Брониславу, такође талентованог кореографа. Тада је већ Нижински помраченог ума шетао једним селом у Швајцарској и са великим, златним крстом око врата, заустављао пролазнике желећи да им говори о спасењу.

У марту је испред позоришта "Казино", у парку зеленом као ватра, отворена изложба вајара Душана Џамоње, захваљујући покровитељству породице Цептер, којој припада и једна од најлепших вила на Ривијери, са еденски раскошним вртом. "Казино" је и даље једино позориште на планети које се налази у истој згради са коцкарницом. Његова сала је сва у дрхтавом злату, налик на медитерански Версај. Готово је немогуће унутра не чути шум балетских патика Нижинског по паркету и не видети наклон његове сенке према ложи испод које пише "Мозарт", где је обично седео Ђагиљев. Данас позориште има проблема са публиком, баш као и биоскопи на Ривијери.  

Но, можда је најстраственија прича у Ривијери она чији су јунаци млади, амерички брачни пар, Зелда и Скот Фицџералд. Он је већ веома славан, написао је комад "С оне стране раја" и роман "Велики Гетсби"(после Џојсовог "Уликса", у анкетама англоамеричке културне јавности, сматра се најбољим романом двадесетог века). "Велики Гетсби" није роман о љубави, то је прича о мељави новца, о новцу који полако и сигурно засеца оштрим кажипрстом бескрајно повредив врат љубави. Фицџералдови на Ривијери покушавају да ускладе љубав са животом, што је увек тешко изводљива мисија. Неуспех заливају џином. Када их посети Хемингвеј, Скот му поверава да није срећан. На једној вечери Исидора Данкан шапуће Скоту, "Твоја сам, центурионе" и чувши те речи, Зелда скаче са зида и , пошто преживи неповређена, њих двоје седају у бели кабриолет и одвозе се у непознато. Пред зору ће их, загрљене и заспале у ауту, пробудити преплашени сељак . Уснули су у ауту паркираном на прузи. На њих је, из даљине, ишао воз. (Још једном је брзина запретила љубави). Успели су да побегну од воза, али не и усуда љубави, уметности, судбине, укратко-себе самих. Зелда ће умрети у лудници, 1948, а четири године пре ње, Скот. Смрт је дошла као последица џина. Узрок је био сам живот.

На Ривијери су боравили и стварали и Шагал. Сињак, Реноар, Пикасо. Шагал је и сахрањен у месташцету поред Нице, Сан Пол деВансу, где се и данас , испред галерија, заједно са сувенирима, цвећем и марамама јарких боја, продају мала дрвета наранџе, са плодовим налик на сићушна, пурпурна, слатка сунца, величине стиснуте дечје шаке. Сваки човек је то мало дрво наранџе, мислила сам. Док се нада, дотле и воли и цвета. Ти плодови, то су сва наша безбројна срца. Кад не воли, човек тихо и невидљиво трули. Или бар не даје