Osećajnost bez granica

BEOGRADSKI FESTIVAL IGRE
Igra čini prelaz iz prirodnog stanja u kulturno, iz spontanog u namerno. Ona, kao i život, udružuje pojmove sveukupnosti, pravila i slobode ali u zadatim granicama. Ali, igra omogućava i da ispod poštovanja pravila izbije najdublja spontanost, lični odgovor na spoljna ograničenja. Kojim načinom i kojim putevima može da se postigne taj odgovor? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte, drugi pažljivim i upornim pripremama koje podrazumevaju pronicanje u suštinu postignutih znanja iz prethodnih epoha, treći lakoćom u improvizacijama na već postavljene teme, četvrti spajanjem veoma različitih kultura i iskustava...

Kada ugledamo baletskog igrača kako ispred ogledala uporno ponavlja pokrete nastojeći da pronađe antigravitaciono težište koje omogućava da pokret njegovog tela, njegovih ruku i nogu, dobije savršenstvo, shvatamo koliki je put neophodno preći od onog najelementarnijeg, često primitivnog pokreta, do onog najzrelijeg, adaptiranog i kulturno dragocenog. Konfučije je govorio da se umetnost gađanja luka i strele sastoji u tome što je to takmičenje u preciznosti, a ne u snazi. U gađanju lukom nije važno koliko duboko je strela prodrla u metu, već gde je ta strela pogodila. Preciznost ukida fizičke razlike, tačnije – izjednačava šanse slabih i jakih. Tako je i u umetnosti igre: ona nas oslobađa od svega suvišnog: od impulsivnosti, od agresivnosti, od egzibicionizma i strahova, od snage i brzine, od ruku i nogu, na kraju i od samog tela. Tek tada, naš igrač može da se upusti u specifične fantazije u kojima može da se prepusti upisivanju u putanju strele ili u veličanstvenost letenja.

Te svoje fantazije reditelji, koreografi i igrači predaju drugima, da nastave da traju i da iščezavaju, onako kao što su u njima nastajale i iščezavale. Taj krug razmene traje vekovima. Međutim, povremeno osluškujemo glasove koji, ponekad bojažljivo ali ponekad i netrpeljivo, izražavaju mišljenje da naš gledalac taj pokret, takvu igru i tu umetnost ne može da razume. U tome mu često ne pomažu ni istorija niti savremena kritika. Igri se, međutim, ne treba uvek predavati tako što vam kritičari i teoretičari prethodno sve objasne.

Moguće je da, zahvaljujući jednoj kritičkoj primedbi nikad više ne budemo u prilici da otkrijemo tajnu zračenja koje nam svojim delom sa scene upućuje nadahnuti umetnik. Često će vam tada njegova umetnost biti još nerazumljivija. Jer, tek tada će nam se ono istinsko značenje umetnosti igre, izgubiti u brojnim protivurečnostima kritičarskog mišljenja. Igri se treba predavati isto onako kao što se prepuštamo osećajnosti koju prepoznajemo u novom predelu koji otkrivamo na planinskom vrhu, u stvaralačkoj noći koja isijava mesečinu, u vetru i vodi, u prijateljstvu i ljubavi.

Igra je potreba, hleb svih ljudi. Zbog te igre, tačnije saigre gledalaca, reditelja, koreografa i igrača, nastao je Beogradski festival igre kao rezultat napora da kulturnoj sceni sveta mi damo još jedan prilog u tako posebnoj i važnoj oblastsavremene umetnosti. U prvim svojim koracima, veliki izazov je bio dovesti Svet igre u Beograd, kroz izbor predstava koje reprezentuju epohalnih evociranja klasike, neoklasike i moderne igre do fantazmagoričnih rešenja koja predstavljaju budućnost. Plesne kompanije, koreografi i igrači zastupljeni na Festivalu samo su delić onog čuda kojem su pozorišni ljudi u svetu, na vlastito oduševljenje, svedoci, onog istog čuda koje kao svoju istinu svakodnevno prenose na najrazličitije tačke planete.

Savremeni igrač i koreograf je na taj način samo su posrednici između svojih prethodnika i onih koji će za njima nastaviti. Tako je Beograd, po prvi put na ovom Festivalu video koreografske radove onih koji su rodonačelnici porodice savremene igre kao što su bili Balanšin, Forsajt, Bežar, Kilijan ali i njihovih naslednika: Nača Duata, Matsa Eka, Ohada Naharina…

Želimo da umetnička porodica savremene igre koja će od danas biti okupljena u Beogradu, bude vesnik jedne nedeljive kulture sveta, koja podrazumeva baštinu i savremenu produkciju i koja nije i ne može biti umanjena niti podeljena razlikama u jeziku, naciji, religiji i polu. Verujemo da će bljesak savremene igre na Beogradskom festivalu igre biti pokrenut ljubavlju i vođen širinom i vedrinom oslobođenog duha. Jer, umetnost danas sačinjena je od naših različitosti. Umetnost je tu da taj široki spektar razlika preobrazi u umetnički čin, da učvrsti naše utopije i naše snove i da nam pomogne da dublje osetimo i shvatimo sve ono što je u nama i oko nas.