Осећајност без граница

БЕОГРАДСКИ ФЕСТИВАЛ ИГРЕ
Игра чини прелаз из природног стања у културно, из спонтаног у намерно. Она, као и живот, удружује појмове свеукупности, правила и слободе али у задатим границама. Али, игра омогућава и да испод поштовања правила избије најдубља спонтаност, лични одговор на спољна ограничења. Којим начином и којим путевима може да се постигне тај одговор? Једни то постижу слободним и неограниченим размахом маште, други пажљивим и упорним припремама које подразумевају проницање у суштину постигнутих знања из претходних епоха, трећи лакоћом у импровизацијама на већ постављене теме, четврти спајањем веома различитих култура и искустава...

Када угледамо балетског играча како испред огледала упорно понавља покрете настојећи да пронађе антигравитационо тежиште које омогућава да покрет његовог тела, његових руку и ногу, добије савршенство, схватамо колики је пут неопходно прећи од оног најелементарнијег, често примитивног покрета, до оног најзрелијег, адаптираног и културно драгоценог. Конфучије је говорио да се уметност гађања лука и стреле састоји у томе што је то такмичење у прецизности, а не у снази. У гађању луком није важно колико дубоко је стрела продрла у мету, већ где је та стрела погодила. Прецизност укида физичке разлике, тачније – изједначава шансе слабих и јаких. Тако је и у уметности игре: она нас ослобађа од свега сувишног: од импулсивности, од агресивности, од егзибиционизма и страхова, од снаге и брзине, од руку и ногу, на крају и од самог тела. Тек тада, наш играч може да се упусти у специфичне фантазије у којима може да се препусти уписивању у путању стреле или у величанственост летења.

Те своје фантазије редитељи, кореографи и играчи предају другима, да наставе да трају и да ишчезавају, онако као што су у њима настајале и ишчезавале. Тај круг размене траје вековима. Међутим, повремено ослушкујемо гласове који, понекад бојажљиво али понекад и нетрпељиво, изражавају мишљење да наш гледалац тај покрет, такву игру и ту уметност не може да разуме. У томе му често не помажу ни историја нити савремена критика. Игри се, међутим, не треба увек предавати тако што вам критичари и теоретичари претходно све објасне.

Могуће је да, захваљујући једној критичкој примедби никад више не будемо у прилици да откријемо тајну зрачења које нам својим делом са сцене упућује надахнути уметник. Често ће вам тада његова уметност бити још неразумљивија. Јер, тек тада ће нам се оно истинско значење уметности игре, изгубити у бројним противуречностима критичарског мишљења. Игри се треба предавати исто онако као што се препуштамо осећајности коју препознајемо у новом пределу који откривамо на планинском врху, у стваралачкој ноћи која исијава месечину, у ветру и води, у пријатељству и љубави.

Игра је потреба, хлеб свих људи. Због те игре, тачније саигре гледалаца, редитеља, кореографа и играча, настао је Београдски фестивал игре као резултат напора да културној сцени света ми дамо још један прилог у тако посебној и важној областсавремене уметности. У првим својим корацима, велики изазов је био довести Свет игре у Београд, кроз избор представа које репрезентују епохалних евоцирања класике, неокласике и модерне игре до фантазмагоричних решења која представљају будућност. Плесне компаније, кореографи и играчи заступљени на Фестивалу само су делић оног чуда којем су позоришни људи у свету, на властито одушевљење, сведоци, оног истог чуда које као своју истину свакодневно преносе на најразличитије тачке планете.

Савремени играч и кореограф је на тај начин само су посредници између својих претходника и оних који ће за њима наставити. Тако је Београд, по први пут на овом Фестивалу видео кореографске радове оних који су родоначелници породице савремене игре као што су били Баланшин, Форсајт, Бежар, Килијан али и њихових наследника: Нача Дуата, Матса Ека, Охада Нахарина…

Желимо да уметничка породица савремене игре која ће од данас бити окупљена у Београду, буде весник једне недељиве културе света, која подразумева баштину и савремену продукцију и која није и не може бити умањена нити подељена разликама у језику, нацији, религији и полу. Верујемо да ће бљесак савремене игре на Београдском фестивалу игре бити покренут љубављу и вођен ширином и ведрином ослобођеног духа. Јер, уметност данас сачињена је од наших различитости. Уметност је ту да тај широки спектар разлика преобрази у уметнички чин, да учврсти наше утопије и наше снове и да нам помогне да дубље осетимо и схватимо све оно што је у нама и око нас.