Portret bez rama: Nikola Milojević

O ovom sedamnaestogodišnjem Beograđaninu do juče nismo želeli da znamo ništa, a danas – sve. Nije se Nikola Milojević preko noći pretvorio u najboljeg mladog tenisera sveta, niti je juče ostvario taj izuzetni rezultat koji bi naglo promenio sliku. Prvo mesto među juniorima do 18 godina gradio je dugo i sistematski, od svoje 14.

Tada je bio još ubedljiviji predvodnik generacije: prvi na svetskoj listi, evropski šampion i pobednik svih najznačajnijih turnira do 14 godina, ali su njegovi rezultati malo značili prema tigrovom skoku naših seniora. Bilo je to vreme kada su se u samo jednoj, 2008, godini događala srpska teniska čuda. Novak Đoković je osvojio prvu grend slem titulu; Ana Ivanović, Jelena Janković i Nenad Zimonjić su se redom penjali na najviše stepenike svetskih lista u svojim konkurencijama. Nismo ni znali, ni slutili, gde nam je kraj.

Posle takvog opijuma, domaća publika nije mogla da se zadovolji manjim. Niti je, tek učeći pravila belog sporta, razmišljala o naslednicima onih koji su se upravo penjali na vrhove Himalaja. Tri godine kasnije, na putu do prvog mesta u najjačoj konkurenciji, Novak Đoković će pokvariti proslave najviših plasmana Viktora Troickog i Janka Tipsarevića. Da nije bilo Đokovića, srpski tenis bi pamtio osmo mesto Tipsarevića i 12. Troickog kao do danas najveće domete. Na sličan način, sada Milojevićevo prvo mesto guta četvrto Lasla Đerea – njegovog 17 dana starijeg vršnjaka – prvog srpskog tenisera koji je osvojio čuveni Oranž boul u kategoriji do 18 godina, pre samo mesec dana.

I portret Nikole Milojevića – u ovom trenutku – sadrži malo njegovog. Za javnost je dugajlija u razvoju, rođen 19. juna 1995. u Beogradu, pre svega – brojka i nada. Ono čime je zaslužio naglu popularnost može da se opiše samo kroz poređenja s drugima, kao i potezima koje i dalje povlače drugi.

Kao i hiljade dečaka koji su pošli putem Đokovića, a nisu postali ni Milojevići, Nikola je dotle stigao na leđima porodice. Jedna od šampionskih crta njegovog portreta povučena je sa 14 godina, hrabrim odlukama da odbije poziv u Bolitijerijevu akademiju, ostane u Beogradu i pređe u konkurenciju do 18. Nije to bio Đokovićev iskorak među profesionalce sa 16 godina, ali jeste pokazatelj najviših ambicija. To mu je pomoglo i da ostane u senci javnosti do početka 2013, kada su mu poslednji stariji rivali izbrisani s liste juniora.

Milojević izlazi iz anonimnosti u pravi čas, kada domaću publiku uveliko mori sumnja zašto – posle Đokovića, Tipsarevića i Troickog – već godinama niko ne ulazi u prvih 100. Zašto Jankovićeva i Ivanovićeva nemaju naslednicu? Da li je zlatna generacija ostavila traga ili će proći kao neponovljiva?

Milojević je ponovio uspeh Janka Tipsarevića, najboljeg juniora sveta pre 12 godina. Može li do njegovih seniorskih dometa, može li da bude novi Đoković? Odgovori će početi da se naslućuju ove godine, već od juniorskog grend slem turnira u Melburnu, gde krajem januara brani ugled prvog nosioca.

Marjan Kovačević