Портрет без рама: Никола Милојевић

О овом седамнаестогодишњем Београђанину до јуче нисмо желели да знамо ништа, а данас – све. Није се Никола Милојевић преко ноћи претворио у најбољег младог тенисера света, нити је јуче остварио тај изузетни резултат који би нагло променио слику. Прво место међу јуниорима до 18 година градио је дуго и систематски, од своје 14.

Тада је био још убедљивији предводник генерације: први на светској листи, европски шампион и победник свих најзначајнијих турнира до 14 година, али су његови резултати мало значили према тигровом скоку наших сениора. Било је то време када су се у само једној, 2008, години догађала српска тениска чуда. Новак Ђоковић је освојио прву гренд слем титулу; Ана Ивановић, Јелена Јанковић и Ненад Зимоњић су се редом пењали на највише степенике светских листа у својим конкуренцијама. Нисмо ни знали, ни слутили, где нам је крај.

После таквог опијума, домаћа публика није могла да се задовољи мањим. Нити је, тек учећи правила белог спорта, размишљала о наследницима оних који су се управо пењали на врхове Хималаја. Три године касније, на путу до првог места у најјачој конкуренцији, Новак Ђоковић ће покварити прославе највиших пласмана Виктора Троицког и Јанка Типсаревића. Да није било Ђоковића, српски тенис би памтио осмо место Типсаревића и 12. Троицког као до данас највеће домете. На сличан начин, сада Милојевићево прво место гута четврто Ласла Ђереа – његовог 17 дана старијег вршњака – првог српског тенисера који је освојио чувени Оранж боул у категорији до 18 година, пре само месец дана.

И портрет Николе Милојевића – у овом тренутку – садржи мало његовог. За јавност је дугајлија у развоју, рођен 19. јуна 1995. у Београду, пре свега – бројка и нада. Оно чиме је заслужио наглу популарност може да се опише само кроз поређења с другима, као и потезима које и даље повлаче други.

Као и хиљаде дечака који су пошли путем Ђоковића, а нису постали ни Милојевићи, Никола је дотле стигао на леђима породице. Једна од шампионских црта његовог портрета повучена је са 14 година, храбрим одлукама да одбије позив у Болитијеријеву академију, остане у Београду и пређе у конкуренцију до 18. Није то био Ђоковићев искорак међу професионалце са 16 година, али јесте показатељ највиших амбиција. То му је помогло и да остане у сенци јавности до почетка 2013, када су му последњи старији ривали избрисани с листе јуниора.

Милојевић излази из анонимности у прави час, када домаћу публику увелико мори сумња зашто – после Ђоковића, Типсаревића и Троицког – већ годинама нико не улази у првих 100. Зашто Јанковићева и Ивановићева немају наследницу? Да ли је златна генерација оставила трага или ће проћи као непоновљива?

Милојевић је поновио успех Јанка Типсаревића, најбољег јуниора света пре 12 година. Може ли до његових сениорских домета, може ли да буде нови Ђоковић? Одговори ће почети да се наслућују ове године, већ од јуниорског гренд слем турнира у Мелбурну, где крајем јануара брани углед првог носиоца.

Марјан Ковачевић